Bijelane u Veneciji: Svetlo i tama savremene umetnosti


Šetnja kroz najzapaženije nacionalne paviljone na 54. Venecijanskom bijenalu, koji je privukao ne samo novinare i stručnu javnost već i džet-set, kolekcionare, milijardere…

 Ruski i srski paviljoni u Veneciji

Ruski i srski paviljoni u Veneciji

VENECIJANSKO bijenale je davno “izašo” iz Đardina gde je bezmalo 30 nacionalnih paviljona – “starosedelaca” ove najveće, najstarije i najuglednije bijenalne smotre likovnih umetnosti. Među njima je i paviljon Srbije koji je – kao jugoslovenski – izgrađen i otvoren 1938.

Venecijansko bijenale “osvojilo je” i Bijenale i Arsenale, pa se tu umesto oružja danas “skladišti” umetnost mnogih zemalja. Tu je lociran i novi italijanski paviljon koji je svojom kontraverznom postavkom izazvao podosta komentara. Ipak, ako bi entuzijasta hteo da pregleda svih 89 nacionalnih paviljona trebalo bi mu mnogo više od tri dana koliko traje vernisaž – otvaranje za novinare i stručnu javnost.

Najveći do sada – 54. bijenale u Veneciji proširio se i u mnogim palatama Venecije i privukao ne samo novinare i stručnu javnost već i džet-set, kolekcionare, milijardere… Na obali, neposredno pored Đardina, sva tri dana vernisaža stajala je usidrena “Luna”, četvorospratna jahta Romana Abramoviča koji je tu verovatno bio zbog sklonosti svoje devojke Daše Žukove prema savremenoj umetnosti. Među posetiocima Bijenala prepoznali smo i kultnog andergraund reditelja Džona Votersa koji je, upitan da li je video paviljon Srbije, rekao da je izložba “Svetlost i tama simbola” Dragoljuba – Raše Todosijevića – “odlična i jaka”. Ova izložba nagrađena je i nagradom Uni kredit banke sa 150.000 evra, a nagradu žirija Bijenala za najbolji paviljon dobila je Nemačka.

PRIVATNE KOLEKCIJEBIJENALU su konkurisale privatne kolekcije, izložene u nekadašnjim skladištima i palatama. Pre svih, kolekcija francuskog milijardera Fransoa Pinoa na Dogani i u palati Grasi. Ali dugi redovi pred paviljonima bili su “bezazleni” prema onom pred crkvom svetog Marka koju godišnje obiđe oko 20 miliona posetilaca. Otvaranja paviljona smenjivala su se i sa prijemima po okolnim ostrvima, a austrijsko primanje na Đudeci spadalo je među najveće koji su održani tokom vernisaža 54. venecijanskog bijenala.

Paviljon Nemačke bio je pretvoren u crkvu sa klupama-klecalima, polijelejom nad “oltarom” gde je bilo i platno na kom su projektovani radovi nemačkog sineaste Kristofa Šligensajfa. Ovaj pozorišni umetnik umro je u avgustu prošle godine, i verovatno je zbog toga sve odisalo tamnom i pomalo morbidnom atmosferom.

Diohnadi je paviljon Grčke rešio minimalistički, obloživši ga drvetom. U “kocki” je publiku dočekala horizontala – voda preko celog poda paviljona, i svetleća vertikala. Andrej Monastirski je u ruskom paviljonu postavio ambijentalnu instalaciju koja je osim tri, pri vrhu lancem vezana “venecijanska” drvena stuba, imala i drvene krevete iz gulaga što je bilo u dosluhu sa brzo i monotono izgovaranom molitvom – zvukom.

Švajcarski paviljon je kao suprotnost kreativnim dometima i šokovima predstavio neinventivnu ambijentalnu celinu gde su svi predmeti, počev od sprava za vežbanje, bili uvijeni u alu-foliju.

U centralnom paviljonu Đardina, umetnička direktorka 54. bijenala Biće Kuriger, predstavila je “Iluminacije”, temu zadatu za ovaj značajan likovni skup. Baza njenog koncepta u kom je bila predstavljena prava “papazjanija” bilo je delo Jakopa Tintoreta, a i publika se najviše zadržavala pred nekoliko slika starog majstora. Posebna bizarnost ovog paviljona bilo je oko dve hiljade prepariranih (venecijanskih?) golubova – poznatog italijanskog umetnika Mauricija Katelana – koji su “čučali” na instalacionim cevima pod plafonima izložbenih sala. Na to umetničko delo su protestom reagovali aktivisti za zaštitu prava životinja!

U Arsenalima gde je bio i pres-centar, nalazi se i novi italijanski paviljon. “Umetnost nije stvar mafije” bio bi moto italijanskog paviljona u slobodnom prevodu. Vitorio Zgarbi, kurator paviljona, pozvao je oko 150 osoba da odaberu umetnike. Naime, teza je bila da ne treba uski krug stručnjaka i bogatih kolekcionara – “mafija” da kreira likovnu scenu već je treba demokratizovati. No “demokratizacija” viđena u italijanskom paviljonu ličila je ponajpre na anarhiju. Pre je to bila izložba osrednje i sumnjive umetnosti. 

Među onima koji su iznajmili prostore za svoj nastup u urbanom tkivu Venecije bila je i Crna Gora koja se predstavila projektom Marine Abramović “Obod bistre vode”. Negdašnja fabrika frižidera na Cetinju treba tako u narednih deset godina da postane međunarodni multimedijalni kulturni centar gde će se proizvoditi filmovi, igra, opera. Umetnička dela koja tu budu nastajala, ostajaće u jednoj od hala bivše fabrike.


Izvor: www.novosti.rs

Published by

Admin

profesor Darko Lazic