Neobični portreti naših vladara


Narodni muzej Niš u saradnji sa Medija centrom „Odbrana“ upriličio nam je izložbu „Portret – trajna inspiracija umetnika“ koja se u Velikoj galeriji Doma Vojske Srbije može pogledati do 28. januara. Među delima znamenitih slikara i vajara su i portreti kneza Miloša i kneza Mihaila, kneginje Zorke i kneza Pavla, a prvi put je pred beogradskom publikom portret Milana Obrenovića, rad kraljevog stipendiste Đorđa Krstića, jedan od retkih paradnih vladarskih koje imamo.

Ministar kulture Predrag Marković ispred portreta kneza Mihaila, rad Stevana Todorovića iz 1875.

Odeljenje istorije umetnosti niškog muzeja ovom izložbom je predstavilo reprezentativne primerke svoje bogate zbirke koja sadrži još 168 portreta. Izbor portreta nastalih u drugoj polovini XIX i prvoj polovini XX veka sačinila je Mara Makarić, viši kustos Narodnog muzeja Niš.

Na izložbi je 41 slika od 29 umetnika, među kojima su Đorđe Krstić, Pavel Đurković, Nikola Aleksić, Jovan Popović, Uroš Knežević, Pavle Simić, Novak Radonić, Stevan Todorović, Uroš Predić, Paja Jovanović, Milan Milovanović, Kosta Milićević, Milan Konjović, Vasa Pomorišac, Boža Ilić, Vlaho Bukovac…

– Posebna dragocenost ove izložbe čine portret kralja Milana (cela figura), rad minhenskog đaka Đorđa Krstića, portret Petra Ubavkića, prvog regularno školovanog srpskog vajara i autoportret Borivoja Stevanovića, prvog akademskog slikara iz Niša, zatim guvernera Narodne banke Srbije – Đorđa Vajferta i Filipa Hristića, kao i uglednih niških trgovaca – Nikole Hristodula i Dimitrija Čohadžića – skreće pažnju autorka izložbe.

Đorđe Krstić, Portret kralja Milana Obrenovića, 1902.

Paradni Krstićev portret kralja Milana, impozantnih dimenzija 2 x 1,3 metra, ima veoma zanimljivu istoriju. Predstavlja deo spomenika kralju Milanu Obrenoviću čiji je autor takođe naš poznati umetnik, vajar Petar Ubavkić. Kralj je predstavljen u stojećem stavu sa levom rukom oslonjenom na mač, dok u desnoj drži povelju cara Dušana, ispod koje na stolu leži karta Balkanskog poluostrva, oko vrata mu je krst, a na grudima Karađorđeva zvezda. Slika je prvobitno bila smeštena u okvir od mermera, Ubavkićevo delo, u seoskoj crkvi u Ćurlini nadomak Niša.

Zanimljivo je takođe otkud paradni kraljev portret u jednom selu. Naime, dok je radio na ikonostasu Saborne crkve u Nišu, Krstić se zakačio s vlastima koje su mu zamerile da slika previše realistično. Prva završena ikona pod nazivom „Smrt kneza Lazara“ izazvala je pravi potres u srpskoj javnosti i raspravu koja je poznata pod imenom „Polemika o pravoslavnosti“. Da bi izbegao produbljivanje nesporazuma, Krstić se sklonio u obližnu crkvicu, dok su ga žandarmi uzaludno tražili po Beogradu. U znak zahvalnosti, a po želji seoskog popa i meštana, prihvatio je da naslika portret Milana Obrenovića koji je, inače, ovde dolazio u lov. Vest o lepom kraljevom portretu brzo se pročula u Beogradu, pa su građani Vračara i Savinca sakupili novac i naručili mermerni spomenik za sliku…

Atraktivnom ovu izložbu čine i portreti koje je vajao Milovan Krstić (Gornji Matejevac kod Niša, 1909 – Beograd, 2006) kao što su Milene Dravić i Miroslava Čangalovića, Kirila Todorova – portret Dragiše Cvetkovića, i portret u granitu, Olje Ivanjicki, koja je Niš zadužila svojim učešćem u osnivanju Art fondacije koja favorizuje najmlađe likovne umetnike.

Inače, Velika galerija Doma Vojske Srbije već neko vreme ugošćuje naše eminentne galerije. Prošle godine predstavila je Savu Šumanovića na postavci Vesne Burojević „Put do slike” iz Muzeja u Šidu, u sklopu obeležavanja Dana državnosti i Dana Vojske, u njoj je otvorena izložba „Vladari i vojskovođe u delima umetnika iz zbirke Vojnog muzeja”, čiji je autor bila Ljubica Dabić, viši kustos Vojnog muzeja, a zatim „Majstori banatskog slikarstva od XVIII do XX veka“ u izboru Olivere Skoko, kustosa Narodnog muzeja Zrenjanin, da bi posle šest decenija, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog iz Novog Sada, povodom svog jubileja, pod okriljem upravo ovog zdanja ponovo bila izložena u Beograd.

„Branko Miljković – poezija kao sudbina”

U Maloj galeriji Doma Vojske, istovremeno, Narodni muzej Niš predstavlja se postavkom „Branko Miljković – poezija kao sudbina”, čiji je autor Jovan Mladenović, viši kustos. Izložba posvećena velikom srpskom pesniku na savremen način prezentuje eksponate koji su sastavni deo zbirke – zaostavštine Branka Miljkovića, među kojima su originalni pesnikovi rukopisi, rukopisi prevoda ruskih i francuskih pesnika, beleške, prepiske, fotografije i lični predmeti, takođe prvi put pred Beograđanima.

„Kralj Milan” iz Ćurlina

U vreme Prvog svetskog rata portret kralja Milana sabljama su isparali bugarski vojnici. Sliku je pronašao niški akademski slikar Miodrag Anđelković, savetnik u Zavodu za zaštitu spomenika Niša, 2002. godine, nakon čega je poslata na restauraciju u Beograd. Paradni portet kralja Milana vraćen je u Niš prošle godine. Odlukom crkvenih vlasti, slika je pohranjena u Eparhijskom domu, s idejom da se u originalni ram, iz bezbednosnih razloga, u seosku crkvu u Ćurlini stavi kopija?!

O ovoj Krstićevoj slici biće reči na predavanju koje će u Domu Vojske 12. januara u 18 sati održati Ružica Vasić, slikar konzervator, Marjana Protić, saradnik, i Nemanja Smičiklas iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. :

www.blic.rs

Tuluz: Vladimir Veličković – Retrospektiva


Akademik Vladimir Veličković

Akademik Vladimir Veličković o velikom uspehu koji je postigla njegova retrospektivna izložba u Tuluzu. Samo prve nedelje ovaj likovni spektakl videlo je 2.600 ljubitelja umetnosti

U Muzeju moderne umetnosti u Tuluzu, bivšoj klanici, na tri hiljade kvadratnih metara, akademiku Vladimiru Veličkoviću priređena je retrospektivna, do sada najveća izložba. Dela – njih oko 150 – su pozajmljena iz uglednih javnih i privatnih zbirki, kao i muzeja, počev od Bobura do našeg Muzeja savremene umetnosti.

Ono što je zaprepastilo organizatore ovog projekta, a i samog našeg slikara je dnevna poseta. Samo prve nedelje ovaj likovni spektakl videlo je 2.600 ljubitelja umetnosti. To se, kako su konstatovali u ovom muzeju, nije dogodilo tokom deset godina njihovog postojanja.

Veličkovića su u Beograd, ovih dana, nakratko “privele” obaveze oko žiriranja i dodele nagrada mladim umetnicima za crtež, iz fonda koji je osnovao i koji nosi njegovo ime.

* Da li su slike na retrospektivi u Tuluzu predstavljene hronološki?

– Nema tog banalnog pristupa. Prostor je dozvoljavao da se moj opus predstavi po temama, a unutar tema onda postoji hronologija. Treći parametar je bio odnos crtež – slika. U tom kontekstu moglo se prepoznati da su se neke teme, koje sam načeo šezdesetih, ponovo pojavile u periodima mog kasnijeg stvaralaštva. To sve svedoči i o koherentnosti u tom poslu.

MUZEJI NEDOPUSTIVO je da su zatvorena dva najznačajnija naša muzeja u Beogradu. Radovi na Narodnom muzeju nisu još ni počeli. Očigledno je da kultura nije prioritet države. Muzeji odslikavaju stanje određene kulture, identiteta… Neću i ne mogu da razumem da nije tokom proteklih godina mogao da se nađe novac da se posao rekonstrukcije završi. To nisu enormne sume. Ali, kao što su mnoge fabrike i preduzeća propali sa privatizacijom i lošom politikom – i muzeji, valjda, treba da dele istu sudbinu?

* U jednoj od sala izloženo je i Pikasovo delo?

– To je pozorišna zavesa koju je Pikaso naslikao 1936. za komad “14. juni” Romena Rolana. Ona se čuva u depou Muzeja ali je za ovu priliku izložena u sali koja je pri samom ulazu. Ona se tematski uklopila u moju izložbu. Naime, njegova kompozicija se sastoji od nekih elemenata koji se pojavljuju na mojim slikama.

* Gavranova?

– I njih, ali i hromatski tu ima uklapanja, pogotovo sa mojim skorašnjim slikama, gde dominira plavičasto-siva gama. Ali sve je tako ispalo potpuno spontano.

* Da li vas to organizatori retrospektive porede sa Pikasom?

– Ne, ne. Srećom moje se slike gledaju kad se posetilac leđima okrene Pikasovoj zavesi. Ali, zaista je srećna okolnost da je sve ispalo kao da je to bila namera kada se radila postavka.

* Da li imate osećaj da ste i u Srbiji uvaženi koliko i u Francuskoj?

– Ne bih mogao da merim intenzitet uvažavanja. Zadovoljan sam situacijom i ovde i tamo.

* Ali akcije koje preduzimate su ipak vezane za ovaj teren – osnovali ste nagradu za crtež, poklonili literaturu za FLU?

– Ja sam kao mlad umetnik prošao mimo likovnih predavanja i prakse i ne znam koliko mi je to koristilo. Čini mi se, ipak, da sam, preskočivši taj period u ime arhitekture koju sam studirao, malo zakasnio u nekim neophodnim tehnološkim ostvarenjima. Zanat je važna stavka. To sad prepoznajem na svojim starijim slikama, onim iz šezdestih godina, koje sam radio onako kako sam znao i umeo. I, vidi se da je to urađeno tehnološki nevešto.

* Pitanje je, ipak, bilo vezano za motiv vašeg angažmana u galeriji “Haos” i na FLU?

– Baza za Fond koji se tiče crteža je moja nacionalna penzija. Ovde sam je dobio i red je da se ovde i potroši. Taj novac je mnogo potrebniji u Srbiji, nego u Francuskoj. Potrebniji je mladima na početku karijere, nego meni. A bogaćenje biblioteke FLU ima bazu u nagradi koju sam svojevremeno dobio od Fondacije Karić.

* Mnogim mladim umetnicima iz Srbije pomogli ste kao njihov profesor u Parizu?

– Jedan broj njih se snašao, opstaju. Danas je vrlo teško. Mnogo je teže mladom umetniku da se afirmiše danas nego u vreme moje mladosti. Ne samo da je Pariz konglomerat ljudi iz svih krajeva sveta koji traže afirmaciju, nego je danak uzela i ekonomska kriza. Tu su najgore prošli mladi. Ima mnogo oklevanja kod galerista koji bi pre da odigraju na sigurnu kartu, nego da rizikuju. Galeristi se odlučuju za etablirane vrednosti, jer tu je zarada izvesnija i lakše se prepoznaje investicija. A, ovde je u vreme moje mladosti postojala politika otkupa i politika dodele ateljea. Te stavke su danas potpuno ukinute.

Izvor: Novosti.rs

Prva dama srpskog slikarstva 19. veka


Za zbirku dela Katarine Ivanović koju upravo imamo priliku da vidimo u Atrijumu Narodnog muzeja na izložbi “Slika u ogledalu” zaslužna je umetnica koja je većinu dela (24) zaveštala ovom muzeju tokom života.

Remek-delo: „Autoportret” iz 1836.
Životni put Katarine Ivanović (1811-1882) značajan je i kao istorijski primer nesebičnog i predanog rada bez obzira na neuzvraćanje sredine.

Opirući se društvenim prilikama pokazujući nam svoju osvešćenost, svedočeći o tek započetom putu ka emancipaciji žena, Katarinin opus je intrigantan za savremena tumačenja (mišljenje je kustosa izložbe Petra Petrovića). Neka posluži za primer slike “Dečak sa sokolom” koju su profesori Radmila Mihajlović i Miroslav Timotijević pomno izanalizirali.

Na slici “Dečak sa sokolom” Katarina se bavi temom lova kao ljubavi prema slobodi, što ukazuje da je umetnica bila veoma obrazovana kad je znala da je soko metafora s više značenja. Jedno je slobodoljubivost, karakteristična za sokola, koja je i njena vrlina. Druga je vernost koju sledi borbenost itd.

Portreti i žanr-kompozicije
Katarinin slikarski opus čini 48 slika. Najviše je slikala portrete, najradije istorijske žanr-kompozicije na nacionalne teme, što je bilo krajnje netipično za ženu njenog vremena, a s posebnim uspehom mrtvu prirodu. Najpoznatija su: “Autoportret” (1836), “Portret mladog muškarca”, “Grožđe s korpom”, “Portret Sime Milutinovića Sarajlije” (1840), “Italijanski vinogradar”, “Portret kneginje Perside”, “Portret vojvode Stevana Knićanina”, “Deca Pavla Stanišića” i “Dečak sa sokolom” (1849).
Katarina je verna Serbiji čiji jezik čestito ne govori, rodoljubiva je – što je naučila biti u tuđini, zadojena je romantičarskim idejama – u Beču gde se školovala. Vinula se visoko kroz mrak i oblake – previše za glibljivu Srbiju koju je iznad svega volela.
Uzdržana, spolja, jer tako je u kući vaspitana, smela, iznutra, jer da takva nije bila ne bi od oca i izdejstvovala da je pusti u svet – i to da uči da slika!

Slika “Dečak sa sokolom” je Katarinina sažeta unutrašnja istorija čiji je početak kidanje lanaca i napuštanje stega, a kraj – borba za priznanje u svojoj sredini.
Prva dama našeg slikarstva od početka angažovanja susretala se sa različitim preprekama, koje je to vreme nosilo ženama u umetnosti.

Rođena u porodici srpskog građevinskog preduzimača u Vespremu (Ugarska). Detinjstvo je provela u Stonom Beogradu (Šekesfehervar), u maloj srpskoj zajednici koja se opirala gubljenju nacionalnog identiteta. Slikarstvo je počela da uči zahvaljujući novčanoj pomoći trgovca Đorđa Stankovića u peštanskom ateljeu Jožefa Peškog.

Slika “Dečak sa sokolom” simbolično pokazuje Katarininu borbu za priznanje u sredini punoj predrasuda prema ženama
Zapazivši njenu darovitost, mađarska grofica Čaki joj je omogućila da studije nastavi na Bečkoj akademiji, na upravo otvorenom odeljenju za devojke.
U Beču su je Serbi zavoleli, sledi njen kratak boravak u Beogradu, gde je nisu razumeli, zatim u Parizu i Zagrebu, putovanja po Holandiji i Italiji gde je učila gledajući stare majstore i pred kraj života povratak u Stolni Beograd gde je živela kao otmena usamljenica – do smrti.

O položaju umetnice svedoči zapis Milice Stojadinović Srpkinje: “Čitam pre za neku nemačku spisateljku, kako ju je jedna kneginja za družbenicu sebi uzela, i pri najsjajnijim društvima odlikovala, a za našu Katarinu Ivanović pripovedaju kako je jedanput jednu veliku srpsku gospođu portretirala, udari kiša, ova je ni svoji kola ne udostoji, no je po kiši i po blatu, peške do svog stana ići morala’.”

Iako nije želela da bude nacionalna heroina, po ulasku u Srpsku akademiju (1876) to je postala. Njeni posmrtni ostaci preneti su u Beograd 1967. Danas njen „Autoportret” iz 1836. enciklopedija „Larus” navodi kao remek-delo srpskog slikarstva XIX veka. Katarina ga je naslikala u bidermajer maniru još za vreme studija!
Izvor:www.blic.rs

Gde se krije Leonardo da Vinči?


Zbog potrage za davno “izgubljenim” delom slavnog slikara naučnici su oštetili jedno drugo vredno umetničko delo, ali Da Vinčijevu sliku nisu našli.

Italijanska policija započela je istragu u firentinskoj Palati Vekio kako bi utvrdila da li su naučnici oštetili jednu sliku italijanskog rensenansnog slikara Đorđa Vazarija, naslikanu na zidu, u pokušaju da iza nje pronađu fresku Leonarda da Vinčija.

“Policija je bila u Palati Vekio, izvršila je provere na Vazarijevoj slici, i razgovarala sa restauratorima”, rekao je agenciji “Frans pres” portparol firentinske opštine Marko Anjoleti.

Profesor istorije umetnosti sa Univerziteta u San Dijegu Mauricio Seračini je rukovodilac tog projekta čiji je cilj da se pronađe nestala freska čuvenog slikara, vajara i arhitekte Leonarda da Vinčija.

Policija je počela istragu zbog sumnje da su naučnici napravili rupe u Vazarijevoj slici kako bi u nju stavili mikrokamere i utvrdili da li je ispravna teorija profesora Seračinija.

Seračini veruje da je Vazari svoju sliku “Bitka kod Marčana” naslikao preko freske Leonarda da Vinčija “Bitka kod Angijarija” kojoj se trag gubi krajem 16. veka.

Američki časopis “Nacionalna geografija” uložio je u projekat potrage za Da Vinčijem 250.000 dolara.

Izvor: Tanjug/www.mondo.rs

Pola veka od uručenja Nobelove nagrade Ivi Andriću


Danas se navršava 50 godina od uručenja Nobelove nagrade za književnost Ivi Andriću, a centralna svečanost obeležavanja ovog jubileja, pod nazivom “Laureatu u čast”, biće održana u Jugoslovenskoj kinoteci

 Uručenje Nobelove nagrade Andriću/ foto Tanjug

Uručenje Nobelove nagrade Andriću/ foto Tanjug

SRODNE VESTI

BEOGRAD – Danas se navršava 50 godina od uručenja Nobelove nagrade za književnost Ivi Andriću, a centralna svečanost obeležavanja ovog jubileja, pod nazivom “Laureatu u čast”, biće održana u Jugoslovenskoj kinoteci.

Svečanosti u novoj zgradi Kinoteke prisustvovaće, kako je najavilo Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva, ličnosti iz kulturnog i javnog života i predstavnici diplomatskog kora, a govoriće ministar kulture Predrag Marković. Prethodno će ministar Marković otvoriti na platou kod spomenika na Andrićevom vencu tri izložbe: “Ivo Andrić pisac i/ili diplomata”, “Moj prozor u knjigu” i “Zadržani pogledi – Andrić, svet slike i prijatelji”.

U galeriji “Nova” biće postavljena izložba “Ivo Andrić pisac i/ili diplomata” autorke i muzejskog savetnika Muzeja grada Beograd Tatjane Korićanac koja predstavlja diplomatsku karijeru jedinog srpskog nobelovca i njegov boravak u Vatikanu, Bukureštu, Trstu, Gracu, Marseju, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi, Berlinu, kao predstavnika Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, potom i

Kraljevine Jugoslavije. Postavka obuhvata 20 panoa na kojima je predstavljeno Andrićevo stvaralštvo, panorame gradova u kojima je bio, upotpunjene slikama iz privatnog života, dokumentima i ličnim predmetima.

Izložba “Moj prozor u knjigu” samostalnog umetnika željke Mićanović Miljković biće otvorena u Muzeju Ive Andrića. U galeriji “Ozon” publika će moći da pogleda postavku “Zadržani pogledi –

Andrić, svet slike i prijatelji” kustosa Muzeja grada Beograda Nade Seferović na kojoj će biti izložena likovna dela umetnika koja je Andrić imao u svom domu, a koja se danas čuvaju u njegovom Spomen-muzeju. Među izloženim delima biće i slike Stojana Aralice, Sretena Stojanovića, Ignjata Joba, Milenka šerbana, Mila Milunovića, Petra Lubarde, Nikole Graovca, Nedeljka Gvozdenovića, Zuka Džumhura, Peđe Milosavljevića i drugim, manje poznatih umetnika.

Istog dana, u Kragujevcu, na Sceni “Joakim Vujić” Knjaževsko-srpskog teatra premijerno će biti izvedena predstava “Noć u kafani Titanik” – obrada Andrićeve pripovetke “Bife Titanik”, po tekstu i u režiji Nebojše Bradića.

Povodom 50 godina od dodele Nobelove nagrade i 100 godina od prvog objavljenog rada srpskog nobelovca, Zadužbina Ive Andrića, koja je osnovana piščevom testamentarnom voljom 1976. godine, finansirala je, uz delimičnu pomoć Ministarstva kulture, izradu kompletne Bibliografije Ive Andrića (1911-2011) koja je urađena u Biblioteci Matice srpske. Zadužbina je objavila i do sada najkompletnija i po novom, hronološkom principu, organizovana Sabrana dela Ive Andrića u 20 knjiga u kojima su štampani još i neki nepoznati ili malo poznati Andrićevi rukopisi, prepiska, dnevnici i intervjui.

Pre pola veka Andrić je primio Nobelovu nagradu za književnost, uz obrazloženje da mu se ona dodeljuje “za epsku snagu” kojom je “oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje”.

Bila je to velika čast za Srbiju i veliko priznanje za srpsku kulturu i danas, posle pet decenija od dodele nagrade, posle više od tri i po decenije od njegove smrti, delo Ive Andrića živo je i aktuelno i izaziva pažnju čitalačke javnosti i kod nas i u svetu, smatraju u Zadužbini Ive Andrića.

Sam nesklon obeležavanju i proslavama jubileja, Andrić je, povodom stogodišnjice rođenja Sime Matavulja, zabeležio da proslave jubileja “imaju tu dobru stranu da u čitalačkoj javnosti i u svakom pojedincu obnove lik pisca čiju uspomenu slavimo”.

“Ako ta proslava bude povod da se najposle izdaju pregledno, celovito i logično sređena sabrana dela toga pisca i da se o njima pojave nove i dopunske studije, ona je postigla svoj cilj i dobila svoj stvarni smisao i svoje opravdanje”, istakao je Andrić.

Kako se u ovoj godini navršavaju dva jubileja Ive Andrića – 100 godina od objavljivanja njegovog prvog književnog rada u časopisu “Bosanska vila” i 50 godina od dodele Nobelove nagrade za književnost, a u oktobru 2012. i 120 godina od njegovog rođenja, period od oktobra 2011. do oktobra 2012. utvrđen je za obeležavanje ovih jubileja.

Izvor: www.novosti.rs

Danilo Šipka: Niko ne psuje kao Srbi


Rečnik opscenih reči Danka Šipke iz upravo objavljenog drugog kola od šest knjiga Lingvističke edicije izdavačke kuće „Prometej” privukla je posebnu pažnju. Radi se o knjizi-riznici opscenih reči koje žive u narodu, i koje su sagledane iz sociološkog, antropološkog, psihološkog ugla. Knjiga sadrži i rečnički deo, kao i veliki spisak psovki i brojne tzv. masne viceve.

“Kad već mnogo psujemo treba da se i naučno pozabavimo psovkama”: Danko Šipka

Danko Šipka živi i radi u Arizoni (SAD), a svoju poruku javnosti povodom pomenute knjige počeo je citatom iz drame „Sveti Georgije ubiva aždahu” Duška Kovačevića. Tačnije, replikom koju u tom komadu govori lik Aleksa, a koja glasi:

„Ja ne znam narod koji više psuje Sunce: Sunce žarko, Sunce kalaisano, Sunce neogrejano, Sunce lebovo, Sunce krvavo… Da sam ja Sunce, ne bi nas ni ovoliko grejalo. A uz Sunce psujemo Boga, hleb, majku…”

 

 

 

Opscene reči i značenja

– vaterpolo – snošaj u kome se žena znoji
– jebovina – sperma
– kurbadur- ljubavnik
– mimohod – milovanje zadnjice
– mučibabić – ljubavnik starijih žena
– otići u kurac – biti upropašćen
– pizdeknuti – udariti se
– rolka – koža na glaviću penisa
– flautati – oralno stimulisati penis

Danko Šipka potom dodaje: „Pa kad već toliko ozbiljno psujemo, onda je red da se psovkama i inim opscenostima ozbiljno pozabavimo.”

 

U delu knjige koji je svojevrsna socio-psiho-antropološka studija, Šipka piše na primer, da je opscenost prisutna samo dok je reč o ljudima. Odnosno, opscenost nestaje kad se udaljimo od ljudskog tela.

 

Jer, reč govno je opscena, a recimo balega ili brabonjak (životinjski izmet) nije. Slično je i sa glagolima „jebati” i „pariti”.
Autor napominje da je upravo glagol „jebati” dominantan u psovkama, a da je njegov kombinatorički potencijal direktan pokazatelj društvenih odnosa.

Po njegovim rečima, isključivo „on jebe nju”, ne postoji obrnuto, što odražava duboko neravnopravan položaj žena na Balkanu, za razliku od drugih jezika koji dozvoljavaju ženu u položaju aktanta (aktivni položaj), kakav je npr. engleski (She is fucking him).

 

Šipka, dalje, kaže da su daleko najzastupljenije psovke „jebem ti mater” i „jebem ti sestru” koje su namenjene da budu velika uvreda. Znatno manje koristi se „jebo te Bog” i „jebi se” , što ima i manje uvredljivu konotaciju, a najmanje „jebo ti sliku svoju” i „jebem ti miša” što ima najmanje uvredljivo značenje.
Tabui su posebna tema, te tako tabuizirana leksema „kurac“ ima eufemizam „muško spolovilo“, u redukciji je to „k….“, u transformaciji „arac“, a u signaliziranuju distance „da prostite: kurac“.
Ovaj rečnik Danka Šipke sadrži oko 3.000 opscenih reči, a na kraju je poglavlje u kome je navedena njihova višestruka primena.

 

Prezimena kao čuvari srpskog jezika

Još jedna knjiga iz Lingvističke edicije izdavačke kuće „Prometej“ je skrenula pažnju. Reč je o knjizi Zagorke Vavić Gros „Prezimena su čuvari našeg jezika”.

Autorka kaže da nije lako dešifrovati sva naša prezimena i naći im jezičke korene. Neka od njih vode poreklo iz drugih jezika i pretrpela su veliku transformaciju dospevši u naš jezik, a neka se baziraju na rečima iz dijalekata. Zagorka Vavić Gros napominje da prezimena u sebi kriju i čuvaju istoriju, geografiju podneblja, zapravo sveukupnu sliku podneblja. Na primer, Dravić nastaje od reke Drave, Pivljanin od Pive, zatim Delibašić od delija (poseban rod konjice u turskoj vojsci), Kalabić od reči kalaba, što je odličje ljudskog karaktera a znači galamdžija, Meštrović od pojma meštar (majstor)…

Izvor: www.blic.rs

Novogodišnja Arte aukcija u galeriji “Progres”


Četvrta “Arte” aukcija dela srpske moderne biće organizovana 15. decembra u galeriji “Progres”, a publika će već od danas u ovoj galeriji moći da pogleda ponuđene radove.

Kako je najavio organizator “Arte media”, na aukciji će se naći dela nekih od najznačajnijih imena srpske moderne, ali i značajnih autora savremene umetničke scene.
Ovogodišnja aukciju ponudiće poštovaocima umetnosti najveći broj radova do sada, dok će cene dela, kako je najavljeno, biti i do šest puta niže u odnosu na procenjene vrednosti.

Značajno mesto zauzeće dela Save Šumanovića, Milana Konjovića, Marka Čelebonovića, Dada Đurića, kao i Ivana Tabakovića i Bore Iljovskog.
Savremena umetnička scena biće predstavljena delima Živka Grozdanića Gere, Mrđana Bajića, Srđana Đileta Markovića, Milete Prodanovića, Dušana Otaševića, Zdravka Joksmovića i mnogih drugih.

15. decembra u galeriji “Progres”, a publika će već od danas u ovoj galeriji moći da pogleda ponuđene radove.

Izvor:www.blic.rs

Ljubodrag Janković: Žena je centar mog kosmosa


Ljubodrag Janković Jale Foto Z. Jovanović

Ljubodrag Janković: Žena je centar mog kosmosa

Slikar Ljubodrag Janković Jale o vremenu kada je vladao kult crteža i današnjoj likovnoj sceni. One i danas nose deformacije koje život nameće, ali svojom snagom odolevaju, prevazilaze tragizam
U CARSTVO žena na slikama Ljubodraga Jankovića Jaleta zaluta poneki konj ili ptica, ali muškarac nikada i nikako. Ko ne veruje može da se uveri na izložbi Jaletovih crteža u galeriji “Haos”, gde je pre neki dan promovisana i monografija posvećena njegovom crtežu iz pera Dragana Jovanovića Danilova.

* Zašto je žena isključivi simbol kojim se izražavate?

– Tu sam “brazdu zaorao” još na studijama, a kad sam postao asistent, pa docent za predmet Akt nastavio sam spontano i logično da se bavim tom temom. Crtežom žene se može reći sve: radost, teskoba… Suštinski ona je kosmos, stvoriteljka. Ona zaslužuje punu pažnju i istina je da gajim kult žene. Sad slikam Gogantkinje, Vestalke…

* Koliko je to u vezi sa stvarnim životom?

– One i danas nose deformacije koje život nameće, ali svojom snagom odolevaju, prevazilaze tragizam. Stoje u bistrim vodama. Ali možda se tu radi i o nekom mom sasvim intimnom optimizmu koji donosi zrelo doba, ispunjen život.

* Ostali ste posvećeni crtežu i kad ga je većina napustila?

– Moja generacija je pomno učila, bila predana radu. Vladao je kult crteža. Dado Đurić i Uroš Tošković nosili su crteže u kapi. Svuda na svakom mestu se crtalo. Na ekskurzijama, u menzi, biblioteci, u kafani… Kopirali su se crteži starih majstora – od Direra i Engra do Pikasa. Zahvaljujući toj veštini koju smo stekli kao studenti ali i informacijama – stekli smo sigurnu bazu za uzlet koji je zavisio od ličnih interesovanja. Moram priznati, u to vreme nije se mnogo govorilo o kreativnosti kao meri stvari, kao o avanturi u stvaralaštvu. Insistiralo se na zanatu kao sigurnoj osnovi. U ona vremena se mnogo zdušnije, otvorenije i skromnije nastupalo.

* Crtež je danas skrajnut?

– Žalosno je što je izložba crteža i male plastike koja je trajala decenijama zamrla, ukinuta je sjajna bijenalna izložba crteža koju je organizovao Dom kulture „Braća Stamenković“, ugasilo se i ULUS-ovo bijenale crteža, nestalo je Somborsko trijenale… To su bile manifestacije koje su generisale energiju kod generacije kojoj ja pripadam i motivisale na stvaralaštvo. Crtež se negovao, o njemu se razgovaralo.

* U ta vremena postojali su i otkupi. Država je motivisala stvaralaštvo?

– Postojalo je nekoliko otkupnih komisija, ali gradska i republička su bile najagilnije. Kupovale su institucije, fabrike, stvorio se i sloj srednje klase koja je kupovala slike. Publika se negovala. Za razliku od sadašnjih vremena postojalo je desetak vrlo značajnih časopisa koji su se bavili umetnošću – “Danas”, “Umetnost”… da pomenem i “Komunist”, koji je imao odlične tekstove na kulturnoj strani.

* Međunarodne izložbe?

– Srbija je svoje umetnike predstavljala u inostranstvu. Stajala je iza njih. Da nije tako bilo ne bi ni Lubarda doživeo međunarodnu afirmaciju. S druge strane, Muzej savremene umetnosti, pod rukovodstvom Miodraga B. Protića, ovdašnjoj je publici predstavljao francusku umetnost, američku… Bili smo obavešteni. Danas ne znam šta se stvara u Hrvatskoj, a o Bugarskoj da i ne govorim.

* Ispada da smo u vreme komunikacija – izolovani?

– Internet nije zamena za izložbe kojih nema, za časopise koji su ukinuti, za otkupe koji ne postoje…

KRAĐA – DANAS su na sceni u prvom planu trendovi koji su izgurali, marginalizovali vertikale vrednosnog sistema u umetnosti. To je paradoks. Nema smisla da se čitava jedna profesija skrajne zbog video radova. Unutar konceptualizma nije stvoren vrednosni sistem i ne može sve što je stvoreno u toj oblasti da bude vredno. U takvoj situaciji nama je bespravno ukraden Oktobarski salon. Salon koji je imao sasvim drugi karakter od sadašnjeg. Grad je mogao da napravi neki svoj eksperimentalni, recimo – junski salon, a ne da otima ovaj naš slikarski. Naše slikarsvo ne zaostaje za književnošću, filmom, ali – nema ga nigde.

IZVOR TEKSTA I SLIKA: Vecernje Novosti

Dela Leonarda da Vinčija i Mikelanđela izložena zajedno po prvi put


Dela velikih renesansnih slikara, Leonarda da Vinčija i Mikelanđela, po prvi put su se našla na istoj izložbi, i to u Kapitolskim muzejima u Rimu.

Izložba pod nazivom “Leonardo i Mikelanđelo: Remek-dela u grafici i rimske studije” otvorena je u Kapitolskim muzejima u četvrtak. Posetioci imaju priliku da vide 66 dela dvojice umetnika.

 

 

Među eksponatima se nalaze Mikelanđelova zagonetna “Kleopatra” i selekcija Leonardovih futurističkih crteža. Izložba je nastala kao rezultat saradnje biblioteke iz Milana, koja poseduje veliki broj Leonardovih crteža, i fondacije Buonaroti iz Firence, koja čuva preko dve hiljade Mikelanđelovih radova.

 

Iako vlada mišljenje da su dvojica slikara bili rivali, oni su se zapravo divili jedan drugom, kako su objasnili organizatori izložbe. Oba umetnika u svojim delima pokazuju strast prema nauci i anatomiji ljudskog tela.

Izvor: www.blic.rs

Privatni detektiv iz Švajcarske locirao Pikasove slike u Srbiji


Dve ukradene slike slavnog španskog slikara Pabla Pikasa “Glava konja” i “Čaša i bokal”, koje vrede više miliona dolara, još nisu u posedu srpske policije, saznaje “Blic”.

Slike “Glava konja” i “Čaša i bokal” spadaju među Pikasova najznačajnija dela

Netačna vest o navodnom otkrivanju ovih slika u Srbiji potekla je od švajcarskog javnog tužioca Šarla Feslera, koji je svoje podatke bazirao na istrazi koju je sproveo privatni detektiv Ričard Elis. Elis je inače nekadašnji pripadnik Skotland jarda, a sada direktor “Art menadžment grupe” koja se bavi pronalaženjem umetnina i kulturnog blaga širom sveta.

 

 

On je pre dve godine objasnio da su lopovi napravili veliki broj grešaka na osnovu kojih je došao do njih, ali i da nisu imali plan šta će da učine nakon krađe slika.

– Oni nemaju kupce niti plan o tome kako i kome da prodaju slike, pa su zato one i dalje kod njih. Pošto su slike identifikovane, verovatno neće moći ni da ih prodaju, a što duže budu bili prinuđeni da ih čuvaju, to će biti u većoj opasnosti da budu uhapšeni ili da ih neko ocinkari – izjavio je tada Elis.

On je ocenio i da je kradljivcima pametnije da sami vrate slike jer im tada sleduje blaža zatvorska kazna.

Iako je Šarl Fesler, švajcarski javni tužilac, sinoć saopštio da su one pronađene u Srbiji, pripadnici MUP-a demantovali su te tvrdnje.

Izvor: www.blic.rs

Gugl obeležava rođendan Mihajla Pupina


Internet servis “Gugl” danas je u znaku jednog od najvećih naučnika koje je naša zemlja izoridila Mihajla Pupina.

Mihajlo Pupin je bio je bio naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD. Bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Takođe je dobio i Pulicerovu nagradu (1924) za autobiografsko delo „Od pašnjaka do naučenjaka“ . Ovaj fizičar najpoznatiji je po takozvanim Pupinovim kalemovima, a tokom svoje plodonosne naučne karijere nauci i svetu podario je mnoge patente iz oblasti telekomunikacija, elektrotehnike, telegrafije i rentgenologije.

Izvor: www.blic.rs

Špiro Radulović: Crtežom na nepravdu


Lekar i karikaturista, o anomalijama današnjeg vremena i svojim uspomenama. Karikaturiste iritira sve ono što se dešava u njihovoj okolini

 Špiro Radulović

Špiro Radulović

DOKTOR medicinskih nauka, dugogodišnji direktor Instituta za mikrobiologiju VMA u Beogradu, Špiro Radulović (rođen u Podgorici), više od pola veka bavi se karikaturom, a ona mu je donela niz prestižnih domaćih i inostranih nagrada. Nedavno objavljenom knjigom “Anpasan”, na 150 strana sažima tih pola veka posvećenosti i strasti.

* Smisao za humor nije baš karakterističan za Crnogorce?

– Ja sam odrastao u Bačkoj. Moj otac je dobio posle rata folks-dojčersku kuću u Ravnom Selu i tu sam išao u školu sve do polaska u gimnaziju. Ali, prvi “zapisi” su ostali u gimnazijskim klupama.

* Da li su sačuvani?

– Nedavno sam bio u Puli na proslavi 50 godina od mature, ali klupe su nove. Tad je primećeno da imam dara. Moj školski drug, sa kojim sam sedeo u klupi, preporučio me je glavnom uredniku “Glasa Istre”, koji mu je bio komšija.

* Iz Bačke u Istru?

– Otac je, kao mnogi Crnogorci u Bačkoj, dobio tuberkulozu i otišao je na lečenje u sanatorijum blizu Opatije. Italijani su tada pod pritiskom napuštali Istru i prodavali kuće budzašto. Otac je prodao tih osam jutara zemlje i kuću u Bačkoj i kupio kuću u Puli.

* Tako ste kao karikaturista promovisani u Puli?

– Glavni urednik “Glasa Istre” je bio oduševljen mojim radovima i počeo sam redovno, iz broja u broj, da objavljujem strip “Barba Šime”. “Šimu” sam radio tokom gimnazije i studija…

* Rano ste počeli da zarađujete novac crtajući karikature?

– Dakle 1957. objavljujem prvu karikaturu u “Plavom vjesniku” i dobijam nagradu od koje sam mogao ceo razred da odvedem u poslastičarnicu. Kad sam se vratio sa studija medicine, iz Beograda, “Glas Istre” postaju dnevne novine i ja za njih crtam “Barba Tonu”.

* Među četrdesetak nagrada je i Trinaestojulska za slikarstvo, i to još iz mladih dana. Zašto upisujete medicinu a ne, recimo, likovnu akademiju?

– Heto sem da studiram arhitekturu. Ali, otac nije imao sredstava da me školuje. Morao sam da se odlučim za studije koje neko hoće da stipendira. Vojska je davala stipendije za medicinu, stomatologiju i farmaciju.

* Nužni izbor?

– Nužni izbor. I kad sam sve to obavio odlučio sam se za specijalizaciju iz mikrobiologije, kako ne bih bio u direktnom kontaktu sa pacijentima. Naime toliko sam se vezivao za pacijente da bih, recimo, da sam bio hirurg sigurno ostajao uz pacijenta, posle operacije i dan i noć. Istovremeno i mikrobiologija mnogo može da pomogne…

* Onda ste svesni, kao tako osetljiv čovek, kako je saosećanje prognano iz svakodnevnog života?

– Ljudi su se, poredim li to sa godinama moje mladosti i zrelosti, toliko otuđili da ih ništa tuđe ne boli. Ne primećuju patnju, bol, glad. A, to i jeste dobrim delom tema mojih karikatura. Karikaturiste iritira sve ono što se dešava u njihovoj okolini. Stimuliše ih na “komentar” – da se izraze na svoj način.

IZMEĐU DVE VATRE
* Da li bi se moglo reći da ste poznatiji kao karikaturista nego kao lekar?
– Ne bih se s tim složio. Paralelno sam radio na obe “linije”. Ni karikature, ni medicine, nikad nisam mogao da se odreknem. Već deset godina sam u penziji, ali i dalje radim. Za dvadesetak dana, 25. oktobra, u Hotelu “Kontinental” počinje Kongres balkanskih mikrobiologa, a ja sam glavni organizator i predsednik organizacionog odbora. Tu će se okupiti 600 do 700 vrhunskih stručnjaka, razmenjivati iskustva, unaprediti dijagnostika infektivnih bolesti uvođenjem novih metoda.

* Te teme su vam privlačnije od dnevno-političkih turbulencija i provokacija?

– Samo nekada se uključim u dnevno-političke tokove. Udarim po nekome, ali to mi se uvek osveti. Davne 1967. “Čivijada” je bila zabranjena između ostalog i zbog moje karikature. Tad su se republike grabile koja će, po ključu, da se dočepa više položaja. Ja sam nacrtao ključ, a na onom delu koji ulazi i otvara bravu nacrtao šest ljudi kako se tuku. Proglašen sam neprijateljem naroda, socijalizma i krio sam se, a Milovan Vitezović, kao glavni urednik “Čivije” je završio na sudu.

* U karikaturi vas ne privlači munjevito, dnevno reagovanje?

– Nisam se bavio dnevnom, ažurnom karikaturom. Uvek sam više voleo karikaturu koja se bavi univerzalnim problemima, onu koja je svim ljudima sveta razumljiva. Ako se radi o dnevnoj karikaturi – onda ona gubi bitku sa vremenom. Ona komentariše događaj koji je već sutra zanemarljiv. Nema vrednost trajanja. Mene takva karikatura danas ne zanima. Interesuje me karikatura koja je svojevrstan esperanto.

* Esperanto je mrtav!

– Ali, karikatura nije. Jer, ako je dobro nacrtana, ako je na taj način problem jasno “lociran”, razumljiva je svima bez obzira kojim se jezikom ljudi služe. U ovim poznim godinama se trudim da malo više “filozofiram”, da stvorim delo koje će imati vrednost i u budućim vremenima.

* Šta vi hoćete da poručite karikturom?

– Hoću najdobronamernije da delujem na ljude. Mislim da svi karikaturisti to čine. Među karikaturistima nema loših ljudi, onih koji bi da vređaju. Oni ukazuju na pojave koje treba kritikovati, na anomalije. Svojevrsna su savest društva. Oni su najveći borci protiv ratova.

* Da li ste, radeći kao lekar na Brionima, lečili Tita?

– Sve sam lečio osim Tita. On je uvek uz sebe imao svoje lekare. Lečio sam Kardelja, Veljka Vlahovića i ostalo društvo iz tih vremena. Nije tu bilo nekih bolesti. Dolazili su uglavnom kada im skoči pritisak… Najsimpatičniji je bio Koča Popović. Neodoljiv. On je uspostavio fantastične odnose sa vojnicima, čuvarima, baštovanima, a sa mnom preko pecanja. Ja sam pecao sa obale, a on je lovio podvodnom puškom. Kad ne bi ništa ustrelio, dolazio je kod mene i ako sam ja ulovio veliku ribu, on bi je tražio: “Daj mi tu ribu samo da je pronesem preko plaže, a ostaviću ti je kod Fade, šefa kuhinje u Hotelu “Neptun” u frižideru!”. Bio je omiljen. Odlično je igrao tenis. Igrao je, što bi se danas reklo “sa mozgom”. Bilo je lepo raditi na Brionima. Niko nije bio posebno zahtevan. Jedino što sam primetio, kao neku neobičnost, bilo je separatisanje kosovskih političara Albanaca i na plažama. To je bilo od 1969. do 1975. godine.


Izvor: www.novosti.rs

Izložba povodom 100 godina od rođenja Bore Baruha


„Svet se prelamao u zamagljenom kristalu njegove umetnosti. Umetnik i borac, živeo je kratko i mučno, ali intenzivno. Nije bio iz roda slikara koji se povlače u usamljenost svojih ateljea i u tajanstveni mrak svog krvotoka da bi s fanatičnom upornošću stvorili nov, do tada nepoznati svet oblika, linija i boja, ne interesujući se za društvenu stranu života…

Glavna slika „Zatvorenici“, 1940.

Osnovni rezultati do kojih je slikarstvo došlo bili su mu dovoljni da pomoću njih, lično ih doživljavajući, saopšti ono što je ljudima odvajkada blisko: ljubav prema prirodi, čoveku i njegovoj slobodi. Ukratko, Baruh nije bio revolucionar kao umetnik već kao čovek.“
Ovako je o Bori Baruhu, čija se izložba može videti u Galeriji RTS, pisao Miodrag B. Protić.
Kao umetnika, Boru Baruha su privlačili motivi pariskih ulica, Sene, mostova, fabrika i, naravno, zatvora jer je i sam više puta hapšen kao član Komunističke partije u vreme kada je ona bila ideologija boljitka i napretka. Oduševljen dometima Monea, Pisaroa, Sislea i Sezana, počeo je kao impresionista, da bi postao kolorista pod plaštom beogradskog intimizma, odnosno poetskog realizma, s dozom sete zbog prolaznosti života. Baruhovi enterijeri, mrtve prirode, pejzaži, vedute, portreti i autoportreti (oko 200 slika i isto toliko crteža) danas se čuvaju u fundusima beogradskog Narodnog muzeja, Muzeja savremene umetnosti, Jevrejskog istorijskog muzeja, Muzeja grada Beograda, Istorijskog muzeja Srbije, Muzeja umetnosti Ein Harod u Izraelu…

 

„Pariz“, 1936.

Borina biografija je zaista mučna. Hapšenja, skrivanja, odlazak u partizane, da bi pošto je zarobljen skončao život pred streljačkim strojem u Jajincima.
– Iako je, kako piše Aleksa Čelebonović, kao čovek bio moralno spreman da žrtvuje svoj intimni život za ljubav prema čovečanstvu, kao umetnik je voleo i poštovao svoje najintimnije okruženje i upravo takvim delima postigao najviše – ističe Miljkovićeva, koja je postavku zasnovala na tri hronološke celine: period od 1932. do odlaska Baruha u Pariz, zatim njegove godine u Parizu od 1935. do 1938. i drugi beogradski period.
Cenjen kao jedan od predratnih komunista među umetnicima, s padom komunizma je skrajnut. Prošle su godine dok u njegovom slikarskom opusu nije prepoznat veliki talenat, kojem buran i kratak život nije dao da se u celini iskaže. Bezbrižno dorćolsko detinjstvo Bore Baruha, sefardskog Jevrejina, prekidaju ratni dani 1914. godine. Otac Ilija zatvara krojačku radnju i odlazi sa srpskom vojskom u rat, dok majka Bulina sa decom, Borom, Isidorom i Josifom, i roditeljima odlazi u bugarski grad Vidin.

„Autoportret s naočarima“, 1939.

Po završetku Prvog svetskog rata, vraćaju se u Beograd, a na mestu svog nekadašnjeg doma nalaze zgarište. Odlazak u Požarevac bio je privremeni spas za porodicu, koja se zatim seli u Niš. Nakon položene velike mature vraća se u rodni grad i upisuje prava. Vrlo kratko radi kao mladi advokatski pravnik, jer se u potpunosti posvećuje umetnosti, i već 1933. prvi put javno izlaže. Jevrejska opština ima sluha za njegov talenat i dodeljuje mu atelje, a potom i stipendiju za školovanje u Parizu. Zbog političkog angažovanja, Bora je iz Francuske depertovan u otadžbinu i mesec dana je proveo u logoru Glavnjača. U Beogradu je više puta hapšen. Od januara do maja 1940. tamnovao je u bilećkom zatvoru i u teškim uslovima uradio ciklus skica i crteža „Život u logoru“. S prisilnog rada u Smederevu pobegao je 1941. u partizane. Sledeće godine zarobili su ga četnici i predali ga nemačkoj okupatorskoj vlasti, koja ga je pogubila.
Stvaralaštvo Bore Baruha, kako ga danas vide stručnjaci, „manje se vezuje za socijalnu umetnost, bez obzira na njegovo nepokolebljivo političko opredeljenje“. Ipak, koliko god u slikarstvu ostao građanski umetnik, u crtežima tušem, mastilom i olovkom (čak i na komadićima papira) bio je svedok strahota poput reportera koji ostavlja trag pokolenjima. Za nauk!

 

Bora Baruh

  • U Parizu učio kod slikara i pedagoga Ozanfana i Lota.
  • Uključio se u KP Jugoslavije i KP Francuske.
  • Izlagao na Svetskoj izložbi u Parizu 1937, zatim u salonu „Tuileries“, galerijama „Niveau“, „Carmina“, „Galerie de Paris“.
  • Za života dva puta izlagao samostalno u otadžbini, u Beogradu (Inženjerski dom, 1938) i Zagrebu (Galerija „Urlich“, 1939).
  • Nosilac je Parizanske spomenice 1941. godine.
  • Odlikovan Ordenom zasluga za narod prvog reda 1945.
  • Velika komemorativna izložba Bore Baruha 1951. u Paviljonu „Cvijeti Zuzorić“ na Kalemegdanu.
  • Retrospekiva Baruhovih 88 dela 2002. u Narodnom muzeju.

Izvor: www.blic.rs

Ukradene Pikasove slike pronađene u Srbiji


Dve ukradene slike slavnog španskog slikara Pabla Pikasa, vredne više miliona dolara, pronađene su u Srbiji, saopštio je večeras švajcarski javni tužilac Šarl Fesler.

Pikasova slika “Glava konja”

On je za švajcarsku TV stanicu SF rekao da su slike sada na sigurnoj lokaciji, ali nije želeo da otkrije gde se nalaze, kao ni da li je utvrđeno ko ih je ukrao.Prema rečima Feslera, Švajcarska je uputila zvanični zahtev Srbiji da slike budu vraćene. Slike “Glava konja” iz 1962. i “Staklo i krčag” iz 1944. godine ukradene su u februaru 2008. godine sa izložbe u gradiću Fefikon, nedaleko od Ciriha.

Platna su, inače, vlasništvo Šprengel muzeja iz Hanovera.

Izvor: www.blic.rs

Lažni Leonardo – original?


Otkriće profesora sa Oksforda: Crtež iz ranog XIX veka u stvari je rad velikog majstora iz XV veka

 Leonardova Bjanka

Leonardova Bjanka

PORTRET devojke iz profila, crtež koji je prodat na aukciji u “Kristiju” 1998. za 21.850 dolara kao nemačko delo iz ranog 19. veka, zapravo je originalan crtež Leonarda da Vinčija iz 15. veka!

Istoričar umetnosti Martin Kemp, profesor na Oksfordu, tvrdi da je u pitanju original. Tu tezu zasnovanu na istraživanjima i novim saznanjima objavljuje u knjizi “Lepa princeza: priča o novom remek-delu Leonarda da Vinčija”. Kemp je sa koautorom Paskalom Koteom analizirao mastilo i krede velikog majstora, ali i u Poljskoj pronašao knjigu iz 15. veka iz koje je svojevremeno crtež istrgnut. Britanski stručnjaci identifikovali su Bjanku Sforca kao tinejdžerku, ćerku Leonardovog poslodavca, milanskog vojvode Lodovika Sforce.

Autori “Lepe princeze…” tvrde da je portret istrgnut iz knjige koja je 1496. napravljena specijalno povodom udaje Bjanke Sforca za Galeaca Sanseverina, komandanta vojvodine vojske. Tragovi pronađeni na crtežu odgovaraju ostacima iz knjige: vidi se mesto gde je iscepana, kao i otisak prsta koji odgovara Leonardovom delu koje se čuva u Vatikanu. Stilske sličnosti postoje i sa Leonardovim “Portretom žene iz profila” koja se čuva u Vindzorskom dvorcu.

Međutim, stručnjaci londonske Nacionalne galerije, gde se u novembru otvara izložba posvećena Leonardovom stvaralaštvu na milanskom dvoru, tvrde da ne postoji “generalna saglasnost” o tome da je to zaista delo Leonarda da Vinčija.

Izvor: www.novosti.rs

Monografija posvećena Branku Filipoviću


Monografija ”Filo” sa tekstovima 11 autora posvećena slikaru Branku Filipoviću (1924-1997). Nije odmah prepoznat, a njegova dela sama izborila mesto u našoj istoriji umetnosti

Crnogorski slikar i akademik Branko Filipović Filo (1924-1997) svoju je umetničku karijeru gradio iz svog ateljea na beogradskom Starom sajmištu. Bio je više od pola veka prisutan na likovnoj sceni bivše Jugoslavije, pre svega Srbije i Crne Gore, ali sopstvenim naporima, i na evropskoj.

Luksuzna monografija, koju je objavio Narodni muzej Crne Gore – na 300 strana, bogato ilustrovana, iz pera 11 autora sažima njegov život: formiranje, kontekst i značenje njegovog dela… Autori koji su pisali specijalno za ovu monografiju su Jerko Denegri, Zoran Gavrić, Sava Stepanov i Svetlana Racanović, koja dobrim poznavaocima Filovog dela otkriva i nedovoljono poznate, ili sasvim nepoznate aktivnosti umetnika. Uz pomenute istoričare umetnosti monografija sadrži tekstove inostranih likovnih stručnjaka, autora predgovora ili likovnih kritika Filovih izložbi u inostranstvu. Tekstvi domaćih znalaca su objavljeni na srpskom i engleskom, a inostranih na jeziku na kome su pisani i u srpskom prevodu.

LUBARDIN I MILUNOVIĆEV ĐAKROĐEN je na Cetinju u učiteljskoj porodici. Po očevoj smrti 1936. sa majkom odlazi u Beograd. Na Cetinje se vraća 1941, ali je godinu dana kasnije kao talac interniran u Albaniju. Kao maloletnik je pomilovan 1943, a godinu dana potom mobilisan u NOP. Njegov talent nije promakao Milu Milunoviću. Na njegov poziv upisuje Umetničku školu na Cetinju (1946.) u klasi Petra Lubarde. U Herceg Novom 1950. završava umetničku školu u klasi Mirka Kujačića, a 1955. u Beogradu završava Akademiju likovnih umetnosti i specijalni tečaj kod Mila Milunovića.

Jerko Denegri istražuje vreme i kontekst u kome nastaje Filovo slikarstvo i “klimu” u kojoj funkcioniše. Napominje da će se Filo, podstaknut izučavanjem tehnike fresko-slikarstva na specijalnom kursu kod profesora Jaroslava Kratine, upuštati u ispitivanja svojstva materije. Biće to uvod u enformel kome će se posvetiti narednih godina.

Drugi važan element u formiranju Fila je upoznavanje savremenih umetničkih iskustava. Bila su mu dostupna kroz niz reprezentativnih izložbi koje od 1952. gostuju u prestonici. “Na takvim osnovama, sredinom i krajem šeste decenije, u nizu eksperimentalnih radova malog formata i u nekoliko slika prikazanih na svojoj prvoj beogradskoj samostalnoj izložbi, Filo stiže do praga jezički i tehnički dovoljno artikulisanog poimanja slikarstva, bliskog i srodnog tipologiji tada aktuelnog enformela”, navodi Denegri.

Lazar Trifunović 1982. organizuje sada već kultnu izložbu, “Enformel u Beogradu” Lazar Trifunović i uključuje Fila. U toj “reprezentaciji” bilo je osam slikara enformela “koji je odlučno presekao kontinuitet srpskog modernog slikarstva – ono prenošenje mekog, svilenog i ušuškanog slikanja s generacije na generaciju…”

Ali kako tvrdi Denegri

– Filo se razlikuje od “saboraca” kod kojih curi likvid, spaljuje se materija… Filo “to ne radi” – ne bavi se antipikturalnim slikarstvom. On je od samih početaka izrazito vitalistički slikar! Upravo zato Filo bezbolno izlazi iz enformela zadržavajući na određen način i ono što je radio “unutar enformela”. Ne radi oštre rezove i zaokrete kao, na primer, Mića Popović koji se vraća realizmu.

Sava Stepanov kao jednu od uporišnih tačaka Filovog slikarstva ističe – etiku! Filo je u nekoliko navrata bio jedan od čelnika tadašnjih slikarskih aktuelnosti: kao učesnik 1950. u Budvi na konferenciji o socijalističkom realizmu otvoreno napada na taj “stil”; bio je i akter enformela… Etički stav je bio i kad je posle Titovog govora, u kome je napao apstraktno slikarstvo, 1963. organizovao izložbu sa Šiljom Todorovićem.

Svetlana Racanović, koja se nije ranije bavila delom Branka Filipovića Fila, čitaocu otkriva njegove nerealizovane ili radove u pokušaju i piše o “simultanoj prezentaciji nepovezanih događaja”. Slikar je dakle “imao i drugih interesovanja” želeći da istupi iz apsolutizovane zone slike. U takve “radove” spadaju tekstovi koji opisuju “nameru”, kao na primer “nasađivanje” Titove biste na visok dimnjak zgrade BIGZ-a.

Filovo slikarstvo nije odmah prepoznato, njegov značaj nije zavredio status “prve linije” jugoslovenskog, odnosno srpskog i crnogorskog slikarstva. Vrednosti tog monumentalnog dela s vremenom su, međutim, same sebi izborile istaknuto i vidno mesto u domaćoj istoriji umetnosti, o čemu autoritativno svedoči i nedavno promovisana monografija “Filo” u Kulturnom centru Beograda.

Izvor: www.novosti.rs

Mrđan Bajić: “Fiću” više niko neće


Umetnik Mrđan Bajić o prezrenim sećanjima, izneverenim nadama, aroganciji, skulpturi u javnim prostorima, zatvorenim muzejima…

 Mrđan Bajić

Mrđan Bajić

U KRAGUJEVAČKOJ galeriji “Rima” otvaranje izložbe Mrđana Bajića i promovisanja njegove višemetarske skulpture, na ulicu je izvelo pola ovog šumadijskog grada. Svojevrstan likovni spektakl uveličali su poštovaoci Bajićevog dela, ovom prigodom pristigli iz Beograda, Novog Sada, Smedereva…

Predstavnik Srbije na prethodnom 52. bijenalu u Veneciji, profesor na FLU, Mrđan Bajić je svojim delom još kao sasvim mlad umetnik postao prisutan na evropskoj likovnoj sceni. Posle otvaranja, umetnik se vratio u “kulu” na Senjaku, zdanje čija je “utroba” u potpunosti podređena stvaralaštvu, radu…

– Nisam se ja u potpunosti sklonio od javnosti, ali pripremanje izložbe je veliki napor koji podrazumeva dobrog partnera – kaže Bajić. – Galerija “Rima” je imala inicijativu i spremnost da ovom izložbom investira u sopstvene aktivnosti. Odavno sam želeo da uradim delo u koje bi bio uključen “fića”. Skice su nastale pre par godina u Torinu, ali realizovano je, eto, u Kragujevcu, koji je zapravo idealno mesto za pomenut rad: “Radnička klasa ide u u raj”.

* Ipak, do Kragujevca…

– Postoji neki problem, ili u meni ili u srpskim institucijama koje se bave vizuelnom umetnošću, jer istina je da sam 1989. poslednji put izlagao u jednoj instituciji. Bilo je to u Salonu MSU. Posle toga sam radio sa Paviljonom Veljković, sa “Remontom”, “Kioskom”… ali tu je reč o umetnicima koji rade zajedno ili o samostalnim kustosima. Imam utisak da su umetnici u nekom sistemu slobodnih aktivista, dok je galerijski sistem ostao u socijalističkim vremenima.

IZLOŽBA U BEOGRADU* NASTUP u Kragujevcu možemo shvatiti i kao najavu nove, veće izložbe u Beogradu?
– Imam dogovor da sledeće godine u junu napravim izložbu u Resavskoj 40, u prostorijama bivše vojne štamparije. Namera je da se sa Kulturnim centrom i Muzejom grada Beograda napravi velika izložba koja bi uključivala sve ono što do sada nije pokazano u Beogradu, “kratke rezove” kroz moj rad. Ali to bi za mene bio veliki i važan motiv da uradim nove radove.

* Ali izlaganja više ne prati i otkup dela kao u socijalističkim vremenima?

– Sistem državnih galerija je isti kao pre tri decenije kad je postojala distribucija ateljea, kad su postojali otkupi, a galerije su onda umetnika opsluživale samo sa svetlom i katalogom. Nije u prvom planu ekonomski momenat, već nepostojanje tog neophodnog “suživota”, zajedničkog projekta i napora da se on realizuje. Tu vrstu neutralnosti državnih institucija smatram neprimerenom.

* Ne prelama li se upravo aktuelni neoliberalizam sa nostalgičnim sećanjima na socijalistička vremena na vašoj izložbi u Kragujevcu?

– Upravo “Radnička klasa ide u raj”, taj siroti “fića” sa mnogo tereta, stoji u korelaciji sa raspadom Jugoslavije i čitavom tom memorijom koja je odbačena. Nikom više nije trebala i svi su je se odrekli. Naravo, ne radi se samo o metafori.

* Svi se danas odriču te prošlosti kao da je kužna?

– Mi smo u 2011. godini i iz ove perspektive vidimo da je to društvo, bez obzira na ideološku i demagošku pozadinu, imalo jednu vrstu emancipatorske namere! Obrazovanje svima, zdravstvo svima, “fića” svima. Kad smo hteli da odbacimo određene aspekte tog društva mi smo ostali i bez onih na koje smo se navikli, za koje smo mislili da nam sleduju. danas s jedne strane imamo marketinško pozicioniranje političkih partija, a s druge je surovu, primarnu akumulaciju kapitala.

* U tu priču se uklapa i “Zastava”?

– Imali smo licencu i fabriku koja je proizvodila automobile. Danas je to prodato Italijanima, u dobroj nameri da će oni umeti time da upravljaju. Mi nismo umeli da upravljamo, da gospodarimo našim ekonomskim potecijalom, već smo se bavili velikim rečima, velikom zemljom, velikim granicama, velikim zanosom – pre svega nacionalističkim – koji nas je doveo do prosjačkog štapa.

* Ipak, u poslednjih pet-šest godina se ne bavimo velikim granicama, ni zanosom, pa se ništa nije promenilo?

– Kao i mnogo ljudi koji su svojevremo “šetali” misleći da će se stvari srediti same po sebi, snosim deo odgovornosti. U talasu te želje za promenom, dogodilo se da su mnogi prihvatali pozicije, ne zato što su mislili da mogu da ispune ono što su obećali, već da bi gradili ličnu karijeru. I, uspešni su u tome… Sa pozicija ljudi koji su se u tim promenama dočepali određenih institucija i pozicija u partijama – oni su jako uspešni, privatno. A čitavo društvo kaska u krug i ne može da se oslobodi starih floskula.

* A, zakoni?

– Imali smo regulativu na osnovu prethodnog moralnog koda koji je propao, a onda više nismo dobili ništa. Mi nismo društvo koje je izgardilo klauzule po kojima će se ljudi ponašati. Naravno da nismo više divlji od, recimo, Francuza – kao pojedinci. Kao društvo ne možemo nikako da se dogovorimo oko toga šta je uredu, a šta ne. Stvari padaju na privatno-rođačko-partijskim odnosima. Nemamo jasne kriterijume šta je socijalno prihvatljivo, a šta ne. Teško je trpeti da se dobre namere ne sprovode, već da se njima samo deklerativno maše.

* Ako merimo vreme pre i posle 2000. godine, kroz skulpturu u javnom prostoru, šta bismo mogli zaključiti?

– Poslednjih godina narasta taj tužni friz koji počinje “Teslom” na aerodromu, “Ćirilom i Metodijem”, pa “ragbistom” – zapravo Svetim Savom na Vračaru, “Pašićem” na istoimenom trgu, “Nušićem”, a završava se najnovijom i najužasnijom situacijom koja mene lično neopisivo vređa. To su dve skulpture uz “roze” fontanu koje su azerbejdžanski umetnici postavili u parku na Tašmajdanu. Imamo, dakle formu koja će tu večito ostati, u zemlji koja se pre 70 godina odrekla soc-realizma, kao jeftine propagandne umetnosti. Uz to su otvorene na najvišem nivou i plasirane, kao nešto što je adekvatno današnjem dobu. U profesionalnom smislu to je neviđen poraz za sve koji se bave vizuelnom umetnošću.

* Zar poraz nisu i godinama zatvorena dva najznačajnija muzeja u Beogradu?

– Takvo nešto se, koliko znam, nikad nije dogodilo ni u jednoj zemlji. Za to jednaku odgovornost snose oni koji su u vlasti zaduženi za kulturu, oni koji upravljaju muzejima i koji su smislili takav način da se celokupna zaostavština zatvori i deceniju ne bude dostupna, ali i kulturna javnost koja to blagonaklono gleda i trpi. Imamo apsurdnu sitaciju, odnosno direktore zatvorenih muzeja koji imaju nekoliko mandata. To je velika neodgovornost i neka vrsta bezobrazluka i arogancije.

 

Izvor: www.novosti.rs

Cile Marinković: Tri boje mog života


Milan Cile Marinković, govori za “Novosti”, uoči otvaranja izložbe u Kući kralja Petra. Slikam u Parizu, završavam u Beogradu, ali isti je to gemišt

 Milan Cile Marinković

Milan Cile Marinković

PARIZ – OD STALNOG DOPISNIKA

SAD živim u Parizu, sutra sam u Beogradu. A onda se, opet, vraćam. Stalno sam na putu, između dva grada. Možda sam, na kraju, minhenski slikar, pošto tamo, na pola puta, često presedam – razmišlja Milan Cile Marinković naglas za “Novosti”, dok štimuje poslednje zvučne boje za svoj beogradski slikarski nastup.

Beogradska izložba se otvara u ponedeljak, u Kući kralja Petra, a na njoj će publika moći da vidi nekog novog, a opet istog, starog Cileta. Sve, i ceo život, vrti se ukrug. Stožer za postavku su neuobičajeni, manji koloristički zapisi, nastali kao potpora većim projektima, na osnovu kojih je razrađivao neka svoja dalja slikarska istraživanja.

– Izlagaću nešto što do sada još nikada nisam pokazivao – otkriva Cile. – To su stvari manjih dimenzija, predlošci za slike, na materijalima kao što su drvo, lesonit, karton. Kolažirano. Likovni zapisi su antidatirani, vlada misterija u vremenu. Nastajali su poslednjih godina, u Parizu. Nosim ih u Beograd. Kuća kralja Petra ima potkrovlje, a u takvom ambijentu, među gredama, ove slike dolaze do izražaja. Takva postavka je neophodna, a slike i prostor korespondiraju jedno drugom.

Od kolorističke skice do konačnog platna, dug je put.

– Promeni se, ono na slici, u odnosu na predlog. U toku rada, kako napadam platno, u fazama koje traju, dogodi se da potpuno odlutam od teme. I, uđem u neke druge vode, koje opet vode u neko drugo lutanje – priznaje Cile.

To zavisi i od boje neba i od kvaliteta vina i od razmišljanja.

– Zavisi, uglavnom, od stanja i raspoloženja. Moguće, i od boje neba. Uvek sve dolazi iz visine, i tamo se vraća.

Nešto niže, u prizemlju Kuće kralja Petra, podršku “odozdo” daće nekoliko velikih platna. Prostor nije veliki. Na slikama novi-stari elementi.

– Sad u centralnim situacijama više slikam muške figure, a okolo su žene. Uglavnom sam, ipak, onaj prepoznatljivi Cile: slikam slobodnije, široko, očišćenije, s dosta paste, apstraktnije, snažno, ekspresivnije, ubojito. Ali ima svežinu.

Ima tu i velikih površina, što do sada nije praktikovao.

– Bavio sam se prolaznicima, grupama, stalno sam gledao da što više zgusnem, napunim, da predstavim što više figura. Sada je to malo drugačije. Mada su i na ovim novim platnima, kao i na svim mojim slikama, žene, ljudi. I, mesec. Ima tamo jedan srebrni mesec. Dobro, nije važno. Ne mora da bude mesec. Imam i nekog pijanistu. To su moje slike, i moje teme. Ali malo drugačije, onako slobodnije i ne mnogo “slikano” kao ranije. Slike su zaustavljene u prvoj, drugoj, trećoj fazi. Nekada sam veliku sliku radio po mesec dana. Sad je to kraće.

Prečišćavanje, iz faze u fazu, do konačne slike, koja je opet sve u svemu, i dalje popartističko radovanje svetu.

Nekada se radovao Beogradu, onda Parizu, sad su inspirativnosti rezultat mešovitog stanja.

– Ne vidi se gde sam. Slikam u Parizu, završavam u Beogradu. Počnem ovde, stavim tačku tamo. I, obrnuto. Isti je to gemišt. Ima na slikama visina i jednog i drugog grada.

Ljudi su isti i tamo, i ovde, pa šta bude. Da li je, uopšte, ovo vreme za vedre slike?

– Jeste! Svako vreme uliva neki optimizam. Vedre slike su uvek vedre, gde god da se nađu. Ponekad se uopšte zapitam kako bih slikao kad ne bi postojale crvena, žuta i plava boja? Pa, to je moj život! S njima sam se rodio. Te boje me prate od rođenja. Nekad tako razmišljam, kad bi me neko, nešto, osudio na samo dve boje, kakav bi to zatvor bio! Verovatno ne bih bio živ.

Izvor: www.novosti.rs

Sin našeg slavnog slikara Vlade Veličkovića izlaže u Njujorku


NJUJORK – Možda je te večeri tamno i sivo nebo iznad Njujorka poprimilo neke nijanse sa grafika Marka Velka na otvaranju izložbe “Transitation” u Galeriji “Cueto Project”.

Marko Velk ispred svojih grafika

Sveže septembarsko veče nije nimalo bilo prijatno za šetnju do galerije nadomak Hadson reke. Ipak, na ulazu gužva… Markovi prijatelji, kolege i kupci. I mama i tata, čuveni slikar Vlada Veličković, potegli iz Pariza kako bi prisustvovali vernisažu. Marko, u sivoj košulji podvrnutih rukava, sa polusmeškom na licu, pozdravlja goste.

 

 

Među njima je i puno poznatih lica iz njujorškog umetničkog sveta. Ali Marku nije prvi put da predstavlja radove zahtevnoj njujorškoj publici. Bio je ovde 2007. sa grupom umetnika. Ove godine je drugačije jer je “Transitation” prva samostalna izložba. Sa ponosom, Marko kaže:

Kofer uspomena
Rođen u Splitu, odrastao u Parizu, Marko Velk sada radi i stvara u Njujorku i voli da kaže da njegovi koreni (otac mu je čuveni slikar Vlada Veličković) ipak imaju puno udela u njegovom stvaralaštvu. Poput kofera koji nosi sa sobom, nekad je to teret, a nekad divne uspomene. To se može i primetiti u radovima, kao što i sam naslov “Transitation” kaže – premeštanje sa jednog mesta na drugo bez obzira na to da li se radi o bićima ili stvarima.

– Ova izložba je drugačija jer je prva koju predstavljam kao Njujorčanin, 80 odsto mojih radova je nastalo u Njujorku. Ovde je život drugačiji, neke navike sam promenio.

Rođen u Splitu, odrasto u Parizu, Marko sada radi i stvara u Njujorku i voli da kaže da njegovi koreni ipak imaju puno udela u njegovom stvaralaštvu. Poput kofera koji nosi sa sobom, nekad je to teret, a nekad divne uspomene.

 

To se može i primetiti u njegovim radovima, kao sto i sam naslov kaže – “Transitation” – premeštanje sa jednog mesta na drugo, bez obzira na to da li se radi o bićima ili stvarima.

 

Crteži ogromnih dimenzija raspoređeni u prostranoj galeriji snažnih su emocija.

Neke od njih pomalo mračne, reklo bi se na prvi pogled.

Ne bih to nazvao mračnom emocijom. To je više nešto što je prisutno unutar nas samih. Misterija koja nas prati – kratko objašnjava Velk, dok se svuda oko nas čuju komentari na različitim jezicima: srpskom, francuskom, engleskom, japanskom…

Ponosni tata: Slikar Vladimir Veličković

Kao puno umetnika danas koji poput “superheroja” više nego ikad moraju da budu brzi, drugačiji ne bi li preživeli u umetničkom svetu, punom svega i svačega, Marko ima svoje specijalno oružje:

– Sve je jako izmešano danas jer svako može sebe nazvati umetnikom. Ja ipak smatram da individualnost bez ikakve želje da se podilazi tuđim ukusima i očekivanjima vodi do stvaralaštva koje ja smatram vrednim. Biti svoj je jako teško, ali je jedini put koji te dovodi na pravo mesto. Bar se nadam.

Toplim pogledima punim ponosa sve to posmatraju Markovi mama i tata, jedan od naših najboljih umetnika, akademik Vladimir Veličković. Oni su doputovali dan pre iz Pariza kako bi prisustvovali otvaranju.

I nesumnjivo je da promena sredine donosi nove mogućnosti. Iako mu nedostaju, kako kaže, momenti i mesta gde su ljudi mirniji i ne žure nigde, skoro smo sigurni, bar po komentarima, da je sada svakako pravo vreme za Njujork. Marko ipak nigde ne žuri, kao svaki stvaralac sa korenima i uspomenama ponesenim iz umetničke porodice ima veliku odgovornost. I voli da kaže: “Sve u svoje vreme.” A njegovo sigurno tek dolazi.

Izvor: www.blic.rs

Rendgen snimak otkrio sakrivenu Gojinu sliku


Dosad nepoznata slika čuvenog španskog majstora Fransiska Goje (1746-1828) otkrivena je ispod jednog od njegovih remek-dela, saopštio je Rijks muzej u Amsterdamu.

Nedovršeno delo otkriveno je ispod Gojinog portreta španskog sudije Ramona Satuea pomoću nove tehnike rendgenskog snimka, javlja BBC.
Stručnjaci veruju da je reč o portretu francuskog generala, a možda čak i samog Napoleonovog brata Žozefa Bonaparte, koji je od 1808. do 1813, bio kralj Španije.

 

U Rijks muzeju navode da je nakon povlačenja Napoleonove vojske iz Španije i povratka kralja Ferdinanda VII na presto, slavni slikar najverovatnije prekrio portret iz političkih razloga, tj. da bi se distancirao od francuskog režima.

Budući da je služio francuskom kralju, Goja se plašio odmazde, iako je dobio zvanični oprost i ponovo je imenovan za glavnog dvorskog slikara. Nezadovoljan autokratskim režimom Ferdinanda VII, Goja je nakon izvesnog vremena, emigrirao u Francusku gde je živeo do svoje smrti 1828.

Nepoznata slika otkrivena je novom tehnikom rendgenskog snimka koju su razvili istraživači Univerziteta u Antverpenu i Tehnološkog univerziteta u Delftu i koja je uspešno testirana pre dve godine na slici “Busen trave” Vinsenta van Goga ispod koje je tada otkriven nepoznati portret seljanke.

U medjuvremenu je razvijena prenosiva verzija ovog “rendgenskog skenera” koji omogućava muzejima da ispitaju slike koje su previše osetljive da bi se njima manipulisalo.

Rendgenski snimci su otkrili da se iza Gojinog portreta dona Ramona Satuea krije “zvanični portret muškarca u uniformi”.

Detalji lica nikada nisu dovršeni, ali ordenje koje krasi uniformu ukazuje na oficira najvišeg ranga viteškog reda koji je Žozef Bonaparta ustanovio kada ga je brat, car Napoleon I, proglasio kraljem Španije.

“Samo 15 generala zajedno za Žozefom nosili su ovakvu uniformu i odličja, ali je dosad bilo nemoguće utvrditi koji od njih se nalazi na slici”, navode u amsterdamskom muzeju.

Gojin portret španskog sudije Ramona Satuea biće isložen u muzeju Boijmans van Beuningen u Roterdamu sve do otvaranja glavne zgrade Rijks muzeja 2013.

Izvor: www.blic.rs