Cile Marinković: Tri boje mog života


Milan Cile Marinković, govori za “Novosti”, uoči otvaranja izložbe u Kući kralja Petra. Slikam u Parizu, završavam u Beogradu, ali isti je to gemišt

 Milan Cile Marinković

Milan Cile Marinković

PARIZ – OD STALNOG DOPISNIKA

SAD živim u Parizu, sutra sam u Beogradu. A onda se, opet, vraćam. Stalno sam na putu, između dva grada. Možda sam, na kraju, minhenski slikar, pošto tamo, na pola puta, često presedam – razmišlja Milan Cile Marinković naglas za “Novosti”, dok štimuje poslednje zvučne boje za svoj beogradski slikarski nastup.

Beogradska izložba se otvara u ponedeljak, u Kući kralja Petra, a na njoj će publika moći da vidi nekog novog, a opet istog, starog Cileta. Sve, i ceo život, vrti se ukrug. Stožer za postavku su neuobičajeni, manji koloristički zapisi, nastali kao potpora većim projektima, na osnovu kojih je razrađivao neka svoja dalja slikarska istraživanja.

– Izlagaću nešto što do sada još nikada nisam pokazivao – otkriva Cile. – To su stvari manjih dimenzija, predlošci za slike, na materijalima kao što su drvo, lesonit, karton. Kolažirano. Likovni zapisi su antidatirani, vlada misterija u vremenu. Nastajali su poslednjih godina, u Parizu. Nosim ih u Beograd. Kuća kralja Petra ima potkrovlje, a u takvom ambijentu, među gredama, ove slike dolaze do izražaja. Takva postavka je neophodna, a slike i prostor korespondiraju jedno drugom.

Od kolorističke skice do konačnog platna, dug je put.

– Promeni se, ono na slici, u odnosu na predlog. U toku rada, kako napadam platno, u fazama koje traju, dogodi se da potpuno odlutam od teme. I, uđem u neke druge vode, koje opet vode u neko drugo lutanje – priznaje Cile.

To zavisi i od boje neba i od kvaliteta vina i od razmišljanja.

– Zavisi, uglavnom, od stanja i raspoloženja. Moguće, i od boje neba. Uvek sve dolazi iz visine, i tamo se vraća.

Nešto niže, u prizemlju Kuće kralja Petra, podršku “odozdo” daće nekoliko velikih platna. Prostor nije veliki. Na slikama novi-stari elementi.

– Sad u centralnim situacijama više slikam muške figure, a okolo su žene. Uglavnom sam, ipak, onaj prepoznatljivi Cile: slikam slobodnije, široko, očišćenije, s dosta paste, apstraktnije, snažno, ekspresivnije, ubojito. Ali ima svežinu.

Ima tu i velikih površina, što do sada nije praktikovao.

– Bavio sam se prolaznicima, grupama, stalno sam gledao da što više zgusnem, napunim, da predstavim što više figura. Sada je to malo drugačije. Mada su i na ovim novim platnima, kao i na svim mojim slikama, žene, ljudi. I, mesec. Ima tamo jedan srebrni mesec. Dobro, nije važno. Ne mora da bude mesec. Imam i nekog pijanistu. To su moje slike, i moje teme. Ali malo drugačije, onako slobodnije i ne mnogo “slikano” kao ranije. Slike su zaustavljene u prvoj, drugoj, trećoj fazi. Nekada sam veliku sliku radio po mesec dana. Sad je to kraće.

Prečišćavanje, iz faze u fazu, do konačne slike, koja je opet sve u svemu, i dalje popartističko radovanje svetu.

Nekada se radovao Beogradu, onda Parizu, sad su inspirativnosti rezultat mešovitog stanja.

– Ne vidi se gde sam. Slikam u Parizu, završavam u Beogradu. Počnem ovde, stavim tačku tamo. I, obrnuto. Isti je to gemišt. Ima na slikama visina i jednog i drugog grada.

Ljudi su isti i tamo, i ovde, pa šta bude. Da li je, uopšte, ovo vreme za vedre slike?

– Jeste! Svako vreme uliva neki optimizam. Vedre slike su uvek vedre, gde god da se nađu. Ponekad se uopšte zapitam kako bih slikao kad ne bi postojale crvena, žuta i plava boja? Pa, to je moj život! S njima sam se rodio. Te boje me prate od rođenja. Nekad tako razmišljam, kad bi me neko, nešto, osudio na samo dve boje, kakav bi to zatvor bio! Verovatno ne bih bio živ.

Izvor: www.novosti.rs

Published by

Admin

profesor Darko Lazic