Džoja Ratković-Gavela: Na delu je unošenje zbrke


Umetnica govori o četiri decenije rada, estradi, krizi morala i Izgubljenoj duhovnosti. Čini mi se da sam od aktuelnog i trenutnog uvek pravila jednu univerzalniju priču – o čoveku

 Džoja Ratković-Gavela

Džoja Ratković-Gavela

ČETIRI decenije rada ilustratorke, crtača, karikaturiste i slikarke Džoje Ratković-Gavele povod je njenoj velikoj retrospektivi sa oko 400 radova u Muzeju primenjene umetnosti. Dobitnica najviših domaćih i međunarodnih priznanja kao i nagrade za životno delo publici predstavlja deo svog bogatog opusa memorisanog u stotinama knjiga, časopisa, novina… u zemlji i inostranstvu. A sam naziv izložbe, “Sa vetrenjačama”, upućuje na njen nepokolebljivi moralni stav, visoke kriterijume, koje je, pre svega, sama sebi postavljala u svom beskompromisnom umetničkom angažmanu. Uprkos impozantnom opusu i nagradama, Džoja Ratković-Gavela ni iz četvrtog “izvlačenja” nije dobila nacionalnu penziju…

(NE)RAD NA KULTURISrbija ne radi na kulturi. Srbija intenzivno radi na supkulturi, na rušenju kulture. Muzeji su zatvoreni. U inostranstvu se ne predstavljamo reprezentativnim izložbama. I ne pamtim gde sam sve – od centra “Žorž Pompidu” do Berlina – nekad izlagala uz podršku države. Država je zvala najbolje umetnike da izlažu, a sad od toga nema ništa. A kad duhovnost naroda pada, onda nema društvenog napretka. Duhovnost Srbije – kažem sa velikom tugom – veliko je razočaranje.

* Kakav je osećaj kad na jednom mestu, sažeto, vidite četiri decenije angažmana?

– Čini mi se da sam se multiplikovala, kao da je ovo radilo nas deset. To je bio maraton, znala sam mesečno da predam po 30 crteža. Događalo se da sam na godišnjim odmorima u Grčkoj radila i po 13 sati dnevno. Celo jedno izdanje za ciriški sajam knjiga je opremljeno mojim radovima. Radila sam za domaće novine, posebno za “Jež”, ali i za “Prese”, “Standard”, “Kurir”, “Viner žurnal”, “Viner cajtung”, “Furhe”…

* Bili ste angažovaniji u inostranstvu nego u zemlji?

– Ne bih tako rekla. Ali, činjenica je da sam pokrivala skoro ceo austrijski prostor, radila sam za osam ili 10 listova. Ali, to je prestalo kad su desničari došli na vlast.

* Iako Nikola Kusovac tvrdi da ste stvorili svoj vlastiti svet – karikature svedoče da ste bili u kritičkoj vezi sa stvarnim životom?

– U karikaturi nije ona stvarnost koja je nadohvat ruke. Nisam reagovala na prvu loptu. Situacija je bila samo povod za moje objašnjenje. Čini mi se da sam od aktuelnog, trenutnog pravila univerzalniju priču o čoveku. Uvek o čoveku.

* Dosta ste uradili ilustracija za decu. To je teren koji su umetnici danas napustili?

– Velika je razlika između vremena kad sam ja sa kolegama iz udruženja radila za decu i danas kad se time skoro niko ne bavi. To su bili izvanredni ilustratori, koji nisu otaljavali posao – Dana Mojsilović, Mihajlo Pisanjuk, Dušan Petričić… Kad bi čovek stao pred izlogom knjižare pred mnoštvom dečijih knjiga, mogao je da napaja i oči i dušu. Danas pokušavam da pronađem to vreme i taj kvalitet – ali, uzalud. Mladi ljudi se u pozorištu uče agresiji. Na izložbi jedu pasulj uz užasnu muziku. Na svakom koraku nudi im se prostota.

NOSTALGIJADevedesetih sam otišla u Beč, ali stalno sam se vraćala. Reč je o velikoj ljubavi i nostalgiji. Naprosto sam bolovala i puno radila da bih se lečila. Branila sam Srbiju i delom, priznanjima koje sam dobijala ali i fizički – izlazeći na demonstracije. A sva ta priznanja nisam dobijala zato što sam nekog poznavala.


* Da li to sasvim jasno govori o brizi društva za mlado pokolenje?

– Srbija ne vaspitava budući naraštaj jer su uzori estrada, koja je na najnižem nivou. U Srbiji je zapostavljena duhovnost. Ne vrednuje se kvalitet, talenat, trud – a umetnost na tome počiva. Do vrednih rezultata dovode jedino energija, ogroman rad, ljubav, a to se ovde ne prepoznaje i ne vrednuje.

Sve se radi ili preko partijskih ili preko nekih drugih veza. To je sprovedeno na svim nivoima i zaista je zastrašujuće – bar za mene koja znam Srbiju od pre 40 godina.

* Sve se dešava u kuloarima?

– Nekad bi me vesti o nagradama zaticale na putovanjima ili u radionici, a danas da bi čovek dobio nagradu, mora da sedi u hodniku iza vrata gde žiri zaseda. Smešno je da ja moram da podsetim Ministarstvo kulture da postojim, da sam neko ko je uložio život u kulturu ove zemlje – i ovde i u inostranstvu. Posle 40 godina i svih priznanja, ja moram ministarstvu da objašnjavam ko sam.

SREĆAZaista mi se desila velika sreća da me se Muzej primenjene umetnosti setio i da me je podržao. To da sam dobila retrospektivu, na koju čekam tri godine, za mene je bila tolika sreća da nisam spavala tri noći. To mi je i uteha da ovde ipak mogu da živim. Sad je potpuno drugačija atmosfera. Ranije umetnik nije morao imati poznanike u galerijama da bi bio prepoznat kvalitet njegovog dela i da bi izlagao.

* Veze i vezice su uvek bile…

– Ali sad je to toliko naraslo da čovek koji crkava za umetnost može da crkne od zanemarenosti, marginalizovanosti, konačno i od gladi. Danas je na delu toliko unošenje zbrke u umetnost u Evropi i onda, jasno, i ovde. U Austriji se podigao glas protiv tih “umetnika” koji love u mutnom i koji hoće na brz i jeftin način, pomoću šoka, da skrenu pažnju na sebe i da steknu slavu. Hundredvaser je pobegao iz Austrije iz bunta protiv kiča, Ernest Fuks još pruža otpor, još se tekstovima bori protiv onih koji buncanjem hoće da šokiraju publiku.

* Šta treba da predstavlja Srbiju u inostranstvu?

– Srbija ceni svoje ljude koji idu i pevaju po našim klubovima diljem Evrope. To je smešno i pokazuje da su stvari postavljene naopako. Oni pevaju Srbima, u kulturnim centrima izlažu Srbima. Ti ljudi dobijaju vrhunsku podršku od države. To je najžalosnije. Meni su u austrijske galerije dolazili Austrijanci i znali su da dolaze Srpkinji, koja voli Handkea, koja je protiv bombardovanja – ali dođu na izložbu i poklone mi se. A ja moje goste Austrijance, u poslednje dve godine nisam imala kud da odvedem, jer su naši najznačajniji muzeji – zatvoreni.

Izvor: www.novosti.rs

Published by

Admin

profesor Darko Lazic