Rendgen snimak otkrio sakrivenu Gojinu sliku


Dosad nepoznata slika čuvenog španskog majstora Fransiska Goje (1746-1828) otkrivena je ispod jednog od njegovih remek-dela, saopštio je Rijks muzej u Amsterdamu.

Nedovršeno delo otkriveno je ispod Gojinog portreta španskog sudije Ramona Satuea pomoću nove tehnike rendgenskog snimka, javlja BBC.
Stručnjaci veruju da je reč o portretu francuskog generala, a možda čak i samog Napoleonovog brata Žozefa Bonaparte, koji je od 1808. do 1813, bio kralj Španije.

 

U Rijks muzeju navode da je nakon povlačenja Napoleonove vojske iz Španije i povratka kralja Ferdinanda VII na presto, slavni slikar najverovatnije prekrio portret iz političkih razloga, tj. da bi se distancirao od francuskog režima.

Budući da je služio francuskom kralju, Goja se plašio odmazde, iako je dobio zvanični oprost i ponovo je imenovan za glavnog dvorskog slikara. Nezadovoljan autokratskim režimom Ferdinanda VII, Goja je nakon izvesnog vremena, emigrirao u Francusku gde je živeo do svoje smrti 1828.

Nepoznata slika otkrivena je novom tehnikom rendgenskog snimka koju su razvili istraživači Univerziteta u Antverpenu i Tehnološkog univerziteta u Delftu i koja je uspešno testirana pre dve godine na slici “Busen trave” Vinsenta van Goga ispod koje je tada otkriven nepoznati portret seljanke.

U medjuvremenu je razvijena prenosiva verzija ovog “rendgenskog skenera” koji omogućava muzejima da ispitaju slike koje su previše osetljive da bi se njima manipulisalo.

Rendgenski snimci su otkrili da se iza Gojinog portreta dona Ramona Satuea krije “zvanični portret muškarca u uniformi”.

Detalji lica nikada nisu dovršeni, ali ordenje koje krasi uniformu ukazuje na oficira najvišeg ranga viteškog reda koji je Žozef Bonaparta ustanovio kada ga je brat, car Napoleon I, proglasio kraljem Španije.

“Samo 15 generala zajedno za Žozefom nosili su ovakvu uniformu i odličja, ali je dosad bilo nemoguće utvrditi koji od njih se nalazi na slici”, navode u amsterdamskom muzeju.

Gojin portret španskog sudije Ramona Satuea biće isložen u muzeju Boijmans van Beuningen u Roterdamu sve do otvaranja glavne zgrade Rijks muzeja 2013.

Izvor: www.blic.rs

Izložba slika moga…slona?!


Svaka životinja zna koliko život u zoološkom vrtu zna da bude dosadan i jednoličan. Ali slonica Karišma je pronašla način da ubije dosadu u zoološkom vrtu Vipsned – ona slika (?!)

Trinaestogodišnja slonica Karišmao božava platno i četkici – ozari se čim ih ugleda. Četkicu drži svojom surlom, i to vrlo spretno i stvara ‘remek-dela’.

“Karišma zaista uživa da slika i time pokazuje koliko su zaista slonovi spretne i pametne životinje”, rekla je Elizabet Beker, čuvar u zoološkom vrtu.

Slonica živi u zoološkom vrtu Vipsned u Aziji već četiri godine, a ima i mladunče po imenu Džordž.

Zoološkom vrt će ovog vikenda svojoj talentovanoj slonici organizovati poseban događaj. Slonica će imati samostalnu izložbu slika na kojoj će svi posetioci zoo vrta moći da vide njene izložene radove.

Ovaj događaj će poslužiti za prikupljanje novca koji će biti usmeren na projekte zaštite slonova širom sveta.

Izvor: www.mondo.rs

Otvorena prva romska galerija u Beogradu


Izložbom romske slikarke iz Slovenije Marije Ljubotina Antonesku večeras je u Beogradu, u Ruzveltovoj ulici, otvorena prva romska galerija “Art Roma Gallery”.

Prostor u kome su donedavno bili smešteni eksponati materijalne kulture Roma, Muzej romske kulture, zvanično je postao prva međunarodna galerija umetnosti čija su vrata, kako je rekao predsednik Saveta galerije Srboljub Milovanov, otvorena za sve umetnike dobre volje bez obzira na oblast kojom se bave i kojoj naciji i veri pripadaju.
“Mi nemamo drugi način da se borimo za bolje sutra nego kroz ovaj vid angažovanja kroz umetnost, ona jedina ostaje zabeležena večno, sve ostalo je vrlo prolazno. Ubeđen sam da je ovo početak, da ćemo uskoro moći gledati nove izložbe nadarenih mladih umetnika koji žele da stvaraju, koji su naša budućnost”, kazao je Milovanov.

 
Prema rečima predsednika udruženja Likovnih umetnika Roma (LUR) Srbije Miloša Vasića, otvaranje galerije nastavak je rada Međunarodnog Art kampa koji se paralelno odvija u više gradova – Trsteniku, Kruševcu i Beogradu u organizaciji LUR-a.
Umetnički kamp nije samo romski, otvoren je za sve umetnike širom sveta, multimedijalnog je karaktera i postavio je temelje multikulturalnosti, prožimanja različitih oblasti umetničkog stvaralaštva.
Čast da otvori novu galeriju dobila je slikarka i kostimograf Antonesku koja živi i radi u Sloveniji, a bila je jedna od učesnica ovogodišnje likovne kolonije 11. međunarodnog umetničkog kampa LUR-a.
Mlada umetnica je diplomirala Akademiju primenjenih umetnosti i dizajn u Beogradu na katedri za kostimografiju 1996. godine i trenutno je na magistarskim studijama na univerzitetu OEIKA sa tezom iz oblasti romske kulture “Odevna i plesna kultura Roma u Srbiji”.
Direktor galerije Dragoljub Acković je kazao da je galerija donedavno bila prenatrpani muzejski prstor u kome je bila stalna postavka materijalne kulture Roma.
“Ponosan sam što smo uz pomoć Skupštine grada uspeli za kratko vreme da napravimo ovako lep galerijski prostor”, kazao je Acković i dodao da će 21. oktobra biti otvorena nova stalna postavka Muzeja romske kulture.

Izvor: www.blic.rs

Umro britanski umetnik Ričard Hamilton, otac pop arta


Britanski slikar i dizajner Ričard Hamilton, jedan od utemeljivača pop arta, umro je juče nakon kratke bolesti u 89. godini, saopštila je galerija “Gagosijan” s kojom je umetnik sarađivao.

Hamilton je često nazivan “ocem pop arta”, pokreta koji uzdiže naizgled banalne predmete i proizvode svakodnevnog, modernog života u umetnost.

Rad Ričarda Hamiltona “”Šta je ono što današnji dom čini tako drugačijim, tako privlačnijim?” (kliknite na sliku da biste je uvećali)

Proslavio se tokom 50-ih godina kolažom “Šta je ono što današnji dom čini tako drugačijim, tako privlačnijim?” (Just What Is It That Makes Today’s Homes So Different, So Appealing?), ironične predstave bez koje se ne može zamisliti nijedna istorija umetnosti.

Hamilton, koji se smatra najvećim engleskim umetnikom proteklog veka, dotakao je gotovo sve neuralgične tačke britanskog društva, zadržavajući dozu lekovitog, lepršavog humora.

Galerija “Gagosijan” je saopštila da je Hamilton radio na velikoj retrospektivi koja je trebalo da bude prikazana u Los Anđelesu, Filadelfiji, Londonu i Madridu 2013. godine.

Izvor: www.blic.rs

Lažnih umetničkih dela ima na sve strane


U svetu umetnosti ima mnogo falsifikata. Svi bi da se domognu nekog vrednog umetničkog dela. Novac nije sporan, neki ga imaju dovoljno. Ali kako raste tržište umetničkih dela, raste i tržište falsifikata.

Rembrant

Tržište umetnosti je u poletu. Cene rastu, pa jedno umetničko delo košta i do 100 miliona evra. Rekordima nema kraja. Mnogi ulažu u umetnost, a to znači da postoji i tržište falsifikata.
– Važan je pogled na prednju stranu ali i na poleđinu jer i druga strana slike mnogo govori kakva je struktura platna i postoji li nalepnica. Gledam kakvi su pokreti četkice, kakva je površina, kako stoji potpis, da li je na vrhu ili na dnu – kaže Petra Brandenštajne privatni stručnjak za otkrivanje falsifikata.
– Iako imam dugogodišnje iskustvo, falsifikat može biti toliko dobar da prevari čak i stručnjaka – ističe ona.
Veliki skandali sa falsifikovanjima umetničkih dela uvek iznova su potresali svet umetnposti. Najpoznatiji slučaj je “Čovek sa zlatnim šlemom” kada je rendgenom otkriveno da slika nema tipičan Remrbantov crtež.
Uprkos svemu, stručnjaci se slažu da smo okruženi lažnim umetničkim delima, u muzejima, galerijama, na aukcijama i često prođu vekovi dok se ne ustanovi da je neko delo falsifikat.

Izvor: www.blic.rs

Pronađena nepoznata slika Gustava Klimta


Slika austrijskog majstora Gustava Klimta, koje nema u inventaru njegovih dela, nađena je u privatnoj zbirci u Holandiji, piše austrijski dnevnik “Standard”.

Gustav Klimt “Seeufer mit Birken”, ulje na platnu, 1901.

Autentičnost slike potvrdio je Alfred Vajdinger, zamenik direktora bečkog muzeja Belvedere koji poseduje najveću kolekciju Klimtovih radova u svetu. Pejzaž “ Na obali jezera sa brezama” naslikan je 1901. Njegova holandska vlasnica kazala je da su je njeni preci kupili 1902. na izložbi u nemačkom gradu Diseldorfu.
– To nije slika dobrog kvaliteta, ali je samo njeno otkriće senzacionalno. Prepremni crteži na slici su karakteristični za Gustava Klimta”, rekao je Vajdinger.

 
Simbolistički slikar i jedan od osnivača Bečke secesije, Gustav Klimt živeo je od 1862. do 1918. godine.

Izvor: www.blic.rs

Top izložbe u septembru


Izložbeni prostori u Beogradu ispunjeni su zanimljivim postavkama iz bogatih riznica i kolekcija, koje nagoveštavaju vruću kulturnu jesen u prestonici. Stanište divova prošlosti, plato ispred Muzeja savremene umetnosti biće omiljeno mesto najmlađih ljubitelja umetnosti, dok će oni stariji poznavaoci iskoristiti priliku da poslednje dane leta provedu u društvu majstora banatskog slikarstva ili nesvrstanih.

Predstavljamo pet izložbi koje možete pogledati do kraja septembra.

 

 

Radovi Valerija Berutija
Nova zgrada Muzeja grada Beograda, Resavska 40b
7. septembar – 30. septembar

Valeri Beruti, jedan od najistaknutijih italijanskih umetnika, treći put gostuje u Beogradu. Ovog puta predstavlja se samostalnom izložbom na kojoj će biti prikazano 12 radova (crteži, skulpture, instalacije, video radovi), od kojih su četiri nastala posebno za beogradsku izložbu. Radovima koje će prikazati Beruti ostaje između depersonalizovanih i duboko intimnih slika detinjstva u kojima se svi prepoznajemo.

Nesvrstani – od Beograda do Beograda
Muzej istorije Jugoslavije, Botićeva 6
3. septembar – 4. oktobar


U Kući cveća otvorena je izložba organizovana povodom pedesetogodišnjice Prvog samita nesvrstanih u Beogradu. Izloženi su eksponati iz zemalja učesnica Prve konferencije, kao i oni predmeti iz zemalja domaćina narednih samita. Izdvajaju se eksponati koji spadaju u kulturna dobra zemalja iz kojih potiču, ali i savremeni dekorativni predmeti izrađeni tradicionalnim tehnikama ili inspirisani istorijom.

Venčane haljine u Srbiji u drugoj polovini XIX veka i početkom XX veka iz kolekcije MPU
Muzej primenjene umetnosti, Vuka Karadžića 18
22. septembar – 22. oktobar


Kolekcija venčanih haljina Muzeja primenjene umetnosti biće prvi put predstavljena publici, i to u prostoru stalne postavke stilskog nameštaja “Trag u drvetu”. Među sačuvanim haljinama, koje datiraju od 1878. do 1914. godine nalaze se bindali haljine karakteristične za osmanski kostim, zatim haljine sašivene u Evropi i Srbiji po uzoru na evropsku modu. Autorka izložbe: Draginja Maskareli.

Majstori banatskog slikarstva od 18. do 20. veka
Galerija Doma Vojske Srbije, Braće Jugovića 19
30. avgusta – 1. oktobar


Predstavljena su 33 dela iz Likovne zbirke Narodnog muzeja Zrenjanina sa ciljem da se publika upozna sa majstorima banatskog slikarstva. Posetioci mogu da vide ulje na platnu Uroša Predića “Vizija u oblacima” iz 1887, dela Đure Jakšića i Stevana Aleksića, kao i retko izlagana dela poput radova Petera Šnajdera.

„Nectar” svet dinosaurusa
Plato isped Muzeja savremene umetnosti, Ušće
3. septembar – 1. novembra


Postavka sadrži 52 eksponata, od kojih je svaki rekonstruisan po poslednjim naučnim otkrićima nemačkog paleontološkog istraživačkog centra a pod strogim nadzorom Paleotološkog muzeja iz Hanovera. Pored svake replike dinosaurusa u prirodnoj veličini stoji tabla sa svim informacijama o određenoj vrsti. Tokom izložbe biće organizovane razne akcije, ali i kreativne radionice namenjene deci i odraslima.

Izvor: www.blic.rs

Карикатура као судбина


Пре него што је постао познати илустратор, карикатуриста и професор графике на Београдском универзитету уметности, био је једнако познати оснивач прве југословенске акустичарске рок групе, певач у „Коси” и уметник перформанса

Јакша, Марта, Југослав

Како од пужа настаје тигар, од мачке – мач, од изувијаних песница – људски лик, од новина – тврђава, од слова компјутерске тастатуре – непробојни зид, од млина за месо – пиштољ, од бакље слободе – атомска бомба… ? И ко је тај маг који сваког четвртка, већ 33 године, успева да оваквим духовитим, вишезначним чаролијама изненади читаоце угледног недељника НИН?

Југослав Влаховић, карикатуриста и илустратор, професор графике књиге на Факултету примењених уметности у Београду, један је од ретких уметника у служби „седме силе” којем никад нису биле потребне пропратне речи да би објаснио своју идеју, који није одступио од свог јединственог, препознатљивог поентилистичког стила, нити је напустио редакцију чији је постао својеврсни „заштитни знак”.

Његово запажено учешће на више од хиљаду домаћих и светских конкурса и изложби, у протекле четири деценије (прву од многобројних награда освојио је 1971, кад су му биле свега 22 године) донело му је професионални престиж, признања и сарадњу са неким од најутицајнијих страних новина и часописа, али доприносило и угледу земље чије име носи, као и Србије и Београда.

Пре неколико месеци освојио је другу награду на међународном конкурсу Канадског комитета за слободу медија у Отави, под покровитељством Унеска, а у јулу и прву награду Музеја савремене уметности у Сургуту (Русија) на тему „Срећан човек”.

Шта на то каже Влаховић? „Добро је, али идемо даље!”.

Музика и перформанси

У овом смиреном, ћутљивом човеку тешко је препознати бунтовног рокера с краја шездесетих и почетка седамдесетих година прошлог века. Тек је постао студент архитектуре („убедили су ме примером комшије Владе Величковића, који је завршио овај факултет, па се прославио као сликар”) да би је наредне године напустио и уписао примењену графику, кад је 1968. примљен на аудицији за рок мјузикл „Коса” у Атељеу 212. Онда је основао – у то време први у Југославији – акустичарски ауторски састав „Породична мануфактура црног хлеба” и перформанс групу „Екипа А3” (Екипа за Акцију и Анонимну Атракцију), која је обишла многе градове широм земље, уприличивши неколико сјајних хепенинга и пројеката са којима је ушао у анале светске али – зачудо – не и домаће уметности перформанса.

– „Породична мануфактура” је управо и настала као својеврсни „породични пројекат”: у саставу су, поред мене, били и моја сестра од тетке Маја де Радо, која је још као клинка од тринаестак година писала сјајне песме, па брат од ујака Слободан – Саша, контрабасиста Пјер (Петар Павишић) и флаутиста Бранко Малкоч из Мајиног комшилука.…

„Екипу А3” основао сам 1970. са Добривојем Петровићем, Младеном Јевђовићем, Ристом Банићем и Славком Тимотијевићем (кустосом „Срећне галерије” и касније директором СКЦ-а). Имали смо занимљиве идеје. Наш термин „акција” прихватили су и други уметници перформанса. Смислили смо „аутобус А3“ и изводили уличне и галеријске перформансе: „Орање” и „Дејство позоришног костима” у Београду, Загребу, Скопљу, Новом Саду, Единбургу, Берлину, „Црни рефлектор” у СКЦ-у и „Апсолутни хепенинг” у оквиру Битефа, са чак 5.000 учесника. Били смо склони хумору, можда нас зато домаћа критика није (довољно) озбиљно схватила, као рецимо Марину Абрамовић, Рашу Тодосијевића и друге који су радили у то време – каже Влаховић.

Његови рокерско-глумачки дани окончани су 1975. одласком на одслужење војног рока у ЈНА (мада је са гитаром у рукама и тамо наступао). „Екипа А3“ се више никад није окупила, као ни „Породична мануфактура”, иако су поједини њени чланови наставили музичку каријеру. Југослав је тада одбио и позив свог пријатеља Боре Ђорђевића да се придружи групи „Сунцокрет”. Додуше, остао је део домаће музичке сцене, али као графички дизајнер омота плоча и це-деа пре свега „Рибље чорбе” и многих других група и певача, и, уз Вицана Вицановића, један од првих домаћих рок-фотографа.

Свој таленат је пренео на сина и ћерку, које је добио у браку са Наташом Коневски: Јакша (34) са девојком Маријом Докановић, такође дизајнерком, свира у готик-метал групи „Абонос”, а Марта (28) је неко време наступала у истој групи са братом.

Тачкасти свет метафоре

А како је из света музике и перформанса Југослав доспео међу чланове редакције најстаријег југословенског политичког недељника?

– Кад сам се 1976. вратио из војске, легенда југословенског новинарства Југ Гризељ позвао ме је у НИН да илуструјем његову сталну колумну „Мала анатомија”, и тако је почела моја дугогодишња сарадња са овим недељником који сам, иначе, редовно читао и у ЈНА, и то у строју, па су ме неки већ тада звали Ниновац.

Стицајем околности, неколико дана касније добио сам позив да радим у „Јежу”, где сам повремено објављивао, али сам већ прихватио посао у НИН-у. Показало се да је то био добар избор. Дао ми је пуну слободу изражавања, усмерио ме ка озбиљнијим темама, и промовисао мој стил који је убрзо био широко препознат.

„Тачкасти” цртеж, наравно, нисам ја измислио, али сам га први применио у „великој штампи” и то тако успешно, да је и за неке њујоршке листове, којима сам их слао као копије, у време кад није било ни факса ни интернета, била тајна како правим тако добре отиске! На Западу су, иначе, карикатуристи из Југославије и Источне Европе били веома цењени, јер смо научили да „цртамо између редова” и изражавамо се метафорички – објашњава Влаховић.

Грамофон на врху ормана

Ликовни таленат му је већ био у венама, по мајчиној линији од баке Спасеније, рођаке чувеног сликара Дада Ђурића, док је од оца Манојла Влаховића, првоборца и ратног војног инвалида, наследио памет и специфичан смисао за хумор. Он је још тада, као да је слутио да ћу и ја једном тиме да се бавим, исецао из новина и чувао изврсне карикатуре Зуке Џумхура и Иве Кушанића из „Политике”.

– Моја духовитост је први пут дошла до изражаја са две године. Родитељи ме повели у биоскоп (нису имали коме да ме оставе), ја видео на најави филма познатог МГМ лава како риче, и викнем: „Мама, куца, ав, ав!”. Цела сала се смејала.

Тата је иначе био правник, а мама Драгиња, коју је упознао кад је дошла у Београд на студије, агроном. Нису били „уметничке душе”, али су већ у мом раном детињству запазили и хвалили мој ликовни таленат. И сестре Светлана (1940) и Југослава (1947) као и рођаци, пријатељи, па и комшилук из Улице маршала Бирјузова (у којој и данас станујем) подржавали су ту моју сталну потребу да цртам… али на папиру, ускративши ми тако прилику да будем родоначелник графита.

И за ону другу склоност, ка музици, имали су разумевања. Сећам се да је ујак Радомир, који је међу првима купио радио са грамофоном ЕИ Ниш, ову скупу и веома гломазну справу после сваког слушања враћао натраг на врх ормана (није га мрзело) да га ми деца не покваримо. Његов син Саша је после са мном свирао у „Породичној мануфактури”, и он жељан музике без ограничења. Били смо оригинални, храбри… Неке од наших најекстремнијих песама („Мртви опомињу”, „Нисам хтела њу”) које смо изводили на концертима од 1968. до 1975, међутим, нису никада остале забележене на плочама. Ипак, издали смо три сингла и један студијски албум – каже наш саговорник.

У спомен на „Црну”

Ако је постојала (ауто)цензура у музици и штампи, није и у приватном животу, па је Југослав покушавао (и углавном успевао) да се окуша у свему што је ново, занимљиво и изазовно, да се нађе свуда где се нешто важно дешава, па и на журкама… Помагало му је и то што је живео у центру града, окружен значајним установама и талентованим људима. Ту су, на пример, у две улице била чак петорица вршњака, касније врхунских шахиста, од којих са књижевником Владимиром Јовићевићем Јовом сарађује и данас. Тако је заволео „црно-белу” игру, па и своје карикатуре касније свео на ове две боје.

– Тих година је било сасвим уобичајено у Београду да по лепом времену на улици сретнемо нобеловца Иву Андрића, Бранка Ћопића, Радивоја Кораћа или неку другу познату јавну личност у шетњи градом. Те „звезде” су свима биле надохват руке – сећа се Влаховић, који се ускоро и сам нашао међу њима.

Али, пре тога…

– Гимназија ми је била прилична гњаважа, чак сам понављао први разред, па сам зато, чим сам завршио матуру (1968) кренуо као пуштен с ланца да се укључим у све значајнија догађања у уметности, музици и театру која су се у Београду тада дешавала. Студирао сам и свирао, путовао на турнеје са „Породичном мануфактуром”, играо у „Коси“, објављивао своје прве карикатуре…

Тако сам, са својим интересовањима, дугачком косом и брадом (коју више никад нисам обријао) постао незаобилазна „градска фаца”. Био сам „немиран и опасан” у сваком погледу, много мање ћутљив него сад – уз смешак и помало носталгије додаје наш саговорник.

Назван именом државе која више не постоји, Југослав је некако био предодређен да сачува сећање на њу кроз своје цртеже, али и да је никад не напусти, проводећи живот у граду у којем је и рођен.

– Не кажем да нисам био у искушењу да одем кад су ме позивали неки од страних листова са којима сам сарађивао, први пут давне 1971. године, након посете бродвејском ансамблу „Косе” у Њујорку, кад сам добио (и одбио) шансу да се опробам и на америчкој сцени (имали су истовремено још два путујућа ансамбла за турнеје). Ипак сам срећнији кад одавде, од куће, учествујем на међународним конкурсима и изложбама а у иностранство путујем – по награде. Откад сам професор на Факултету примењених уметности, посебно ме испуњава рад са младим талентима. Чекају ме нове изложбе (поред осталих, 2013. године и ретроспективна у Музеју примењених уметности), а све више се окрећем и издавању својих, и то тематских, књига – вели Влаховић.

Једна од њих ће ускоро бити „Црна”, својеврсни омаж мачки која је била инспирација за Влаховићеве илустрације уз „постеколошке” текстове НИН-овог колумнисте Драгана Јовановића. „Црне” више нема, али је остало 112 њених потомака и исто толико незаборавних Југославових „тачкастих” цртежа који ће, ето, надживети и своју музу, и трошан новински папир на којем су настали.

———————————————-

Три и по деценије музике и карикатуре

Рођен је 1949. у Београду. Пажњу јавности привукао је већ као студент, од 1968, учешћем у мјузиклу „Коса” Атељеа 212 и оснивањем прве акустичарске групе „Породична мануфактура црног хлеба” и перформанс групе „Екипа А3”. Дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду, где сада предаје (Графика књиге). Од 1976. је карикатуриста и илустратор недељника НИН, а објављивао је и у многим другим домаћим и страним листовима (The New York Times, Wiener Journal, Wiener Zeitung, La Reppublica, Das Sonntagsblatt, Courrier Int…). Излагао је на око 1.000 колективних и више од 70 самосталних изложби у земљи и иностранству, а редовно излаже на тридесетак највећих конкурса карикатуре код нас и у свету.

Објавио је девет књига карикатура и мапу графика сериграфија („Сликари и воајери”), приредио књиге „Ведра страна Србије” (савремена српска карикатура) и „Библиофилска издања на ФПУ 1964 – 2010”. Активан је и у другим областима примењене графике (као што су опрема омота грамофонских плоча и це-деа, дизајн заштитних знакова и логотипа, рекламне кампање) и фотографије.

Добитник је многобројних награда и признања за илустрације, карикатуре и графички дизајн (прву је освојио још 1971, а 1977. је био најмлађи добитник „Пјера”). Радови му се налазе у Музеју савремене уметности и Музеју примењених уметности у Београду и у иностраним музејима и збиркама (Базел, Габрово, Бон, Париз, Лондон…). Један је од оснивача „Art directors Club” Србије и Удружења карикатуриста Србије FECO, чији је председник.

О њему је снимљено и неколико ТВ филмова.

——————————————————

Југа и Бора Чорба

Југослав Влаховић је дугогодишњи пријатељ Боре Ђорђевића и дизајнер и фотограф „Сунцокрета” и „Рибље чорбе” од самог почетка, 1978. године. Урадио је све званичне омоте њених плоча, почевши од дебитантског албума „Кост у грлу” 1979. (неки су освојили и награде за дизајн: „Мртва природа”, „Ујед за душу”, „Прича о љубави обично угњави”) и смислио рибљу кост као заштитни знак ове рок групе, који се појавио на првом синглу („Лутка са насловне стране”) и остао трајни знак „Рибље чорбе” на свим штампаним материјалима, беџевима, мајицама, сценографији… Овај логотип нашао се у неколико домаћих и иностраних стручних књига графичког дизајна. Влаховићеву „рибљу кост” су више пута имитирали у свету: деведесетих се појавила на омоту америчке групе „Fish Dish”, а затим као знак робне марки за одећу „Fishbone”.

Izvor: www.politika.rs

Grčka policija pronašla Rubensovu sliku ukradenu 2001.


ATINA – Grčka policija pronašla je sliku flamanskog majstora Petera Paula Rubensa koja je 2001. ukradena iz jednog muzeja u Belgiji.

 

Rubensova dela izložena u muzeju u Hamburgu

Predstavnik za štampu policije Panagjotis Papapetropulos kazao je da su autentičnost slike potvrdili eksperti grčkog ministarstva kulture.

Papapetropulos, koji nije otkrio naziv slike, rekao je i da su dve osobe uhapšene zbog povezanosti sa krađom.

Grčko ministarstvo kulture saopštilo je da slika potiče iz 1618, kao i da je reč o “posebno značajnom” delu.

Izvor: www.blic.rs

Sanjao sam da znam da slikam


Li Hadvin (37) iz Velike Britanije je slikar, ali samo kad spava.

prevnext

 

1 / 2

Li Hadvin je preko dana “normalan” čovek kao i svi ostali. Ono po čemu se Li razlikuje od ostalih, dovoljno da se pročuje za njega, jeste njegovo “kreativno mesečarenje”.

Kada zaspi, Li uzima olovku, četkicu, boje…i stvara.

“Imao sam 16 godina kada sam saznao da nešto ‘nije u redu’. Spavao sam kod drugara, a kada sam se probudio njegova mama mi je rekla da sam im iscrtao celu kuću”, piše na umetnikovomsajtu.

Hadvin kaže da preko dana, tačnije dok je budan, “nema veze sa slikanjem”, ali zato kada utone u dubok san, postaje umetnik.

“Puno puta su me pitali šta mislim o svojim delima ili šta ona znače, a ja ne znam ni da sam ih naslikao”, rekao je Hadvin Bi-Bi-Siju (BBC).

Iako priznaje da (svesno) nema sklonosti ka bilo kakvoj vrsti umetnosti, “mesečar” dobija odlične kritike.

Izvor: www.mondo.rs

Ima li mesta za umetnost?


Istraživači Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka postavili su studentima krajem prošle godine, između ostalog, sledeće pitanje: ,,Koji su razlozi zbog kojih se ne bavite umetničkim stvaralaštvom?“

 

Iako se pod umetničkim stvaralaštvom podrazumevalo i amatersko i razne vrste kreativnih hobija, većina studenata zaokružilo je, ni manje ni više – nedostatak interesovanja. Ni posete galerijama, prema istraživanju, nisu oduševljavajuće i reklo bi se da srpsko društvo nije oaza za one za koje je umetnost-život.

Ipak, grupa umetnika je pokušala da reši neke probleme koji ih muče. Osnovali su udruženje i neku vrstu socijalne mreže gde razmenjuju iskustva, postavljaju svoje radove i biografije.

“Ideja je nastala nakon diskusije sa bliskim prijateljima i kolegama sa fakulteta gde sam nakon dosta razmišljanja shvatio da bi osnivanje jednog zvaničnog pravnog oblika kroz koji bi ostvarili saradnju bilo najbolje rešenje za ostvarenje ideja koje smo imali. Želeli smo da na neki način izađemo u susret onima na početku umetničke karijere, sakupimo i podelimo relevantne informacije, spojimo ljude i napravimo malu mrežu podrške i uzajamne saradnje. Tako je korak po korak nastalo udruženje Art Boulevard ”, kaže jedan od osnivača Saša Matić.

Troje članova ovog udruženja ispričali su nam ukratko čime se bave, a sa čime suočavaju kao umetnici.

Suveniri od keramike

Autor: Saša Matić
Autor: Saša Matić

 

Osim što se sam bavi keramikom, Saša Matić se odlučio da pokuša i da motiviše druge da se bave ovim umetničkim zanatom. Na više projekata je izabran za edukatora na izradi suvenira od keramike, a uspeo je, kako tvrdi, jer je bio jedan od retkih koji grnčarstvo ne smatra prevaziđenim.

“U trenutku kada su organizatori projekta tragali za potencijalnim edukatorima bilo je, a i sada je to slučaj, svega nekolicina ljudi koji su se dovoljno ozbiljno bavili keramikom da bi svoje znanje preneli drugima. Pored činjenice da postoje tri srednje škole koje imaju smer posvećen keramici u Srbiji, kao i postojanje smera Keramika na Fakultetu primenjenih umetnosti , svega nekolicina ostane u Keramici , dok mnogi odustanu ili se preorijentišu na neki komercijalniji vid umetnosti. Sa takvom situacijom sa kadrovima nije im bilo teško da me pronađu jer u tom trenutku sam se keramikom bavio već šest godina”, kaže on.

Jedan od zanimljivijih projekata u kome je učestvovao je edukacija nezaposlenih žena kako da izrađuju predmete od keramike. Projekat se održavao u nekoliko gradova istočne Srbije, u delovima zemlje sa jako visokim procentom nezaposlenosti. Interesovanje je bilo…”iznenađujuće veliko da smo sa početnih 12 povećali broj na 18 žena koje će proći edukaciju. Kroz ovaj projekat polaznice su videle mogućnost zaposlenja jer, pored same edukacije, projektom je bilo predviđeno da sva oprema i preostali materijal ostane njima na korišćenje. Ljudima se generalno dopala ideja povratka starim zanatima pogotovo što nakon završene edukacije imaju jedno novo znanje koje kasnije mogu i samostalno da unovče”.

Pre dve godine započinje i svoj privatni kurs keramike.

“Naši problemi su brojni”

Autor: Saša Matić
Autor: Saša Matić

 

Motivacija: “To je naš prvi i najveći problem kojim smo od samog početka stvaranja udruženja želeli da se bavimo. Umetnost je postala dostupna samo bogatijim slojevima društva, dok su oni sa manjim finansijskim mogućnostima, što zbog straha, što zbog uticaja okoline, pre svega porodice, bili primorani da se pozabave drugim stvarima, od kojih – kako često čujemo – može da se živi. Onog trenutka kada nekoga dovoljno motivišete i dozvolite mu da se kreativno razvija oslobođen od predrasuda, vi ste rešili većinu problema”, objašnjava Saša Matić.

Sponzori: “Najčešće se sponzorišu projekti za koje se unapred može reći da će privući veliku pažnju javnosti i samim tim doneti marketinšku dobit samom sponzoru. Nažalost, sve više projekata koji su možda okrenuti ka manjim ciljnim grupama, ali pružaju konkretnija i trajnija rešenja problema zbog kojih su stvoreni, ostaje bez finansijske potpore. Sa druge strane, fondovi za finansiranje projekata iz oblasti umetnosti i kulture iz godine u godinu su sve manji”.

“Takođe, jedan od čestih problema je – prostor za rad. Za materijal se ljudi često snalaze, koriste jeftinije varijante, recikliraju, dok je prostor čest kamen spoticanja. To se javi kao problem i pri organizaciji izložbe. Treba obezbediti uslove za rad potrebne da se stvore radovi koji bi bili prezentovani ”, objašnjava on.

Kako sam postao strip crtač…

Autor: Miloš Cvetković
Autor: Miloš Cvetković

 

Te ‘92 godine sam video taj neverovatan crtani film “Transformers” i zalepio se za TV sa papirom i olovkom u ruci počevši da crtam sve te robote koji su se tada na nevorovatan način transformisali u automobile i kojekakve stvarčice. To je bio trenutak kada sam dobio jaku želju da počnem da se bavim crtanjem, odnosno animacijom. Ipak, ja sam bio dete iz provincije, pa još sa juga Srbije i to je bilo nemoguće”, objašnjava Miloš Cvetković iz Leskovca.

U Leskovcu se ’95 otvara škola stripa koju su vodili Nikola Mitrović-Kokan i Miomir–Mija Kulić. To je bila velika šansa, kako on tvrdi, i umalo propuštena..

“Sećam se dana kada je bio konkurs škole stripa: trebalo je da predamo strip od 3 table. Moj mlađi brat Nikola, moj drug Ljuba i ja crtali smo po ceo dan. Mom bratu crtanje nije baš išlo, pa sam ja njemu iscrtao strip sa nekim bokserima, a ja, u prevelikoj želji da prođem konkurs, precrtam strip tj. album sa sličicama koji je tada bio jako popularan – “Nindža” (Bane Kerac). Naravno, bio sam mali, nisam imao pojma da ljudi koji to gledaju poznaju sve te stripove, naročito Baneta. Moj brat i drug su prošli, a ja sam bio ispod crte. Tada sam plakao i plakao dok me brat nije ubedio da odem i odnesem neke svoje radove I kažem da sam zbog velike želje prectao i da mi je žao sto nisam predao svoje radove. Taj njihov osmeh posle mog priznanja je meni pružio novi početak”.

“Ignorišu nas”

Autor: Miloš Cvetković
Autor: Miloš Cvetković

 

Miloš Cvetković je danas asistent nastave na radionici stripa i član najužeg jezgra škole stripa u Leskovcu koja nosi naziv ,,Nikola Mitrović Kokan”.

Godine kada je domaći strip bio na vrhuncu – su prošle. Sudeći po stanju u izdavaštvu – neće se vratiti. U Srbiji postoji nekoliko strip magazina koji se, kako naš sagovornik tvrdi ,jedva drže’. Nadležni za kulturu – uglavnom ćute.

“Ministarstvo kulture Srbije već tri godine ne odgovara na pisma, tj. projekte koje mi iz radionice stripa šaljemo. Naša škola stripa ima jedan od najvećih strip festivala na Balkanu i to uspešno organizujemo od 1998. godine.”

“Radionica stripa iz Leskovca je održala 13 balkanskih smotri mladih strip autora, ugostimo po 20 stranih i preko 50 domaćih crtaća po smotri i posle takvog uspeha nas i dalje niko ne čuje. Ma šta mi radili, naš glas se ne probija do Beograda”, kaže Miloš Cvetković.

Suve tikve i “pisanje vatrom”

Autorka: Milica Palatinaš
Autorka: Milica Palatinaš

 

Priča o suvim tikvama kao umetničkom delu počinje u dvorištu roditelja umetnice Milice Palatinaš. Rešila je da je oslika i od nje načini – lampu. Onda se odlučila na nešto još komlikovanije:

“Pored oslikavanja tikvi reših da pokušam da ih pirografišem. U Srbiji je jako teško nabaviti pirograf, ali uz pomoć prijatelja uspela sam da nabavim jedan, doduše, dosta star, ali važno je da vrši funkciju.”

“Pirografija je oblik umetnosti koji se služi zagrejanim vrhom ili žicom kojima se pali podloga od prirodnih materijala, kao što je drvo ili koža, da bi se na njih preneo dizajn. Ime ove tehnike znači ’pisanje vatrom’. Uglavnom sam viđala ikone rađene ovom tehnikom, ali niko ne pirografiše tikve”, kaže Milica Palatinaš.

Motivi na mojim lampama: “Leonardo Da Vinči mi je veliki uzor i svaki njegov rad je za mene idealan i ni jedan ne može biti bolji od njegovog. Na skoro svakom mom radu ima makar jedan detalj Leonardovog dela. Smatram da su njegovi ženski likovi savršeno naslikani. Odlično su se uklopili u moje lampe i njihov oblik”.

Dosadašnje reakcije na moje radove: “Ta ideja je jako dobro prihvaćena. Postigla sam ono sto sam želela – da prikažem društvu da i tikva može da bude umetničko delo. Zbog pozitivne reakcije društva, nastavila sam samo da pirografišem moje radove, a oslikavanje sam zanemarila iako je mnogo prostije i lakše. Nijedna boja ne može da da te prelepe sepia tonove kao pirograf. “

“Nemamo novca za umetnost”

Autorka: Milica Palatinaš
Autorka: Milica Palatinaš

 

“U Srbiji je, nažalost, jako teško živeti od umetnosti. Jedino ako imate veze sa inostranstvom, umetnost vam može doneti neki novac.”

“Provela sam 13 godina u Torontu. Iako su i tamo mnogi umetnici primorani da rade još jedan dodatni posao da bi preživeli, kad je reč o kupovini umetničkih dela, mnogo je lakše.”

“Mnogi moji radovi su završili u inostranstvu i to samo zahvaljujući prijateljima koje sam stekla tokom godina provedenih tamo. U Srbiji, iako se većini sviđaju moji radovi, nisu u mogućnosti da ih priušte.”

“Retko kome se daje pola mesečne zarade za unikatnu stvar. Mislim da je tako ne samo sa mojim radovima, već i sa radovima mnogih umetnika ovde”.

 

 

 

 

Izvor: www.b92.net

Čuvari svetskog sećanja u Roterdamu


Naši istoričari umetnosti o planu roterdamskog muzeja da, zbog krize, proda svoje kolekcije. Da li bi „holandska ludost“ i za nas mogla biti inspirativna?

 Deo afričke zbirke čija je moguća prodaja izazvala burna reagovanja

Deo afričke zbirke čija je moguća prodaja izazvala burna reagovanja

PLAN Muzeja Vereldmuseum u Roterdamu da proda svoju afričku i američku kolekciju kako bi pokrili gubitak sredstava zbog svetske ekonomske krize iznenadio je mnoge. Vest da je još nekoliko holandskih muzeja pod pritiskom da pronađu novac, zabrinula je ljubitelje umetnosti. Eksponati iz vrednih kolekcija mogli bi završiti kod bogatih kolekcionara, daleko od obične publike.

– Otuđivanje etnografskih predmeta iz holandskih muzeja polemično je sa mnogih strana zbog činjenice da su u pitanju kolekcije koje potiču sa drugih kontinenata – smatra etnolog mr Marko Stojanović, muzejski savetnik iz Etnografskog muzeja. – Upravo stoga što „rebalans budžeta“ podrazumeva isključivo prodaju kulturnih svedočanstava iz tradicionalnih zajednica sa tla Afrike i Amerike, ukazuje na i danas prikriveni, ali svejedno kolonijalni odnos Evropljana (u ovom slučaju Holanđana), u okviru koga je proces muzealizacije označavao rasnu, kulturnu, civilizacijsku supremaciju tzv. belih osvajača prema domorocima iz čijih kultura predmeti potiču. Takav budući status ukazuje na groteskno tumačeno pravo vlasništva nad predmetima, na i danas prisutnu divinizaciju muzeja kao hramova kulture, te shodno tome i redefiniciju šta je danas vredno sačuvati za buduće generacije.

ZLOUPOTREBE- HOLANĐANI su na višem civilizacijskom stupnju i to jeste budućnost muzeologije – kaže mr Milica Cukić, muzejski savetnik iz Muzeja primenjene umetnosti. – Pametno je da muzeji prodaju ono što im ne treba, da bi kupili vredna dela sa kojima će upotpuniti kolekciju. Ali, mi smo daleko od toga. Sigurna sam da bi ovde bilo mnogo zloupotreba kada bi neko dozvolio da se muzejski eksponati prodaju.

Kako se navodi da se među predmetima namenjenim prodaji nalaze i neki od najstarijih (možda i najvrednijih?) muzealizovanih predmeta u Evropi, koji su pri tom u matičnoj kulturi upotrebljavani u magijskoj praksi usmerenoj na očuvanje zdravlja i blagostanja članova zajednice, Stojanović smatra da se čak može govoriti o pokušajima urušavanja koncepta očuvanja nematerijalnog kulturnog nasleđa – čiji su integralni deo i muzejski predmeti.

– Treća grana tumačenja mogla bi biti evidentna preispitivanja šta su danas muzeji i koja je njihova svrha. Da li u procesu sveopšte preovlađujućeg koncepta tržišta, obrta kapitala i pretvaranja civilizacije u robu, treba da prepuste svojevrsne memorate sveta nekom od (mogućih, budućih) kulturnih okruženja u kome će biti ili skriveni u privatnim kolekcijama, ili banalizovani i svojevoljno tumačeni od novih vlasnika – zaključuje sagovornik.

Branko Kukić, istoričar umetnosti, podseća da su umetnička dela odavno postala deo stvaranja profita, budući da su se prodavala po enormno visokim i besmislenim cenama:

– Stvaranje profita preko umetnosti je ruganje i kulturi i ljudskom duhu. Danas vidimo da se, kada je reč o profitu, govori o uništavanju sveta, obesmišljavanju čovekovih prirodnih potreba i normalnog života. Umetnička dela i umetnici su žrtve ljudske ludosti, pa me ne čudi da će sada ove zbirke služiti za potkusurivanje. Ne znam samo kome će da prodaju ovu afričku zbirku; možda bi mogli da je ponude Somaliji.

SLIČNI SLUČAJEVIOVO nije prvi put da veliki muzeji zbog novca smanjuju svoje kolekcije. Stotine predmeta iz ruskog muzeja Ermitaž došlo je na Zapad u vreme kada je Staljin pred kraj dvadesetih godina proteklog veka zbog nedostatka novca izdao nalog da se prodaju njegovi eksponati. Pre nekoliko godina je i Muzej moderne umetnosti Vezersburg u Nemačkoj morao da proda sopstvenu kolekciju kako bi izbegao bankrot.

A kad je o nama reč, Kukić kaže da ga ništa ne bi iznenadilo:

– Ovde je proteklih godina bilo prilično ludaka koji su se zalagali za tržišno poslovanje u vrhunskoj kulturi, pa ova holandska ludost može doći kao nova inspiracija.

Saša Srećković, viši kustos Etnografskog muzeja, smatra da je zasada kod nas tako nešto teško zamisliti:

– Kada bismo cinično razmišljali i setili se holandske kolonijalne tradicije, da su ta dela doneli holandski trgovci, mogli bismo da kažemo – kako je došlo tako i odlazi. Holandski muzeji imaju nove pristupe u menadžmentu – privatizuju muzeje i okreću se tržištu, pa ne čudi ako se desi da prodaju svoje kolekcije. Dosta toga se promenilo, danas je postalo važno da se sačuva priča o predmetu, a ne kao u 17. i 18. veku kada je vladala fascinacija originalima. Bitno je da muzeji opstanu kao čuvari sećanja. Verujem da ćemo se i mi za nekoliko godina suočiti sa nečim sličnim – zaključuje Srećković.

Izvor: www.novosti.rs

Legat Sekulić sa 165 ikona


Za posetioce otvoren legat Pave i arhitekte Milana Sekulića sa izuzetno značajnom kolekcijom ikona, u Uzun Mirkovoj ulici

ZBOG posebnih uslova beogradski legati koji se nalaze u kućama i stanovima darodavaca često su teško dostupni. U takve je donedavno spadao i legat Pave i arhitekte Milana Sekulića sa izuzetno značajnom kolekcijom ikona u Uzun Mirkovoj ulici. U ovaj hram umetnosti posetioci sad mogu da dođu bez prethodne najave od utorka do subote od 10 do 16 časova.

Pasionirani kolekcionari, Sekulići su poklonili prestonici najveću zbirku ikona koju je u Srbiji moguće videti na jednom mestu. Uz 165 ikona iz perioda od 15. do 20. veka u autentičnom ambijentu nalaze se i slike iz 19. veka, te dela Jovana Bijelića, Marka Čelebonovića, Ignjata Joba…

U bogatoj zbirci ikona nastalih u Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Rusiji, Grčkoj i Italiji najbrojnije su one sa predstavama Bogorodice sa Hristom. Ikone iz ove kolekcije pružaju odličan uvid u glavne tokove razvitka grčkog ikonopisa postvizantijske epohe. Naime, najznačajniji deo ove dragocene zbirke čine ikone kritske škole. Posebno se ističe „Bogorodica Strasna“ pripisana ruci slavnog Andreje Rice – vodećeg umetnika kritske umetnosti druge polovine 15. veka.

Arhitekta Milan Sekulić (1895-1970) projektovao je u međuratnom periodu nekoliko stambenih višespratnica i poslovnih zgrada u Beogradu kao i kuću u Uzun Mirkovoj ulici broj pet u kojoj je stanovao i gde se nalazi legat poklonjen gradu. Kao veoma cenjeni preduzimač organizovao je i velike građevinske poduhvate u koje, pored ostalog, spadaju izgradnje palate Albanija u Beogradu i Banovske palate u Novom Sadu.

Izvor: www.novosti.rs

Koga slikaš?


Kada umetnik koji se sprema da naslika vaš portret kaže “ne pomeraj se”, znate da počinje da slika, ali ne po vama…

 

Umetnica Aleksa Mid (24) iz Vašingtona ima veoma neobičnu tehniku kojom stvara svoja umetnička dela.

Kao i svaki drugi slikar, četkice i boje su tu, ali platno nedostaje…njeno platno su njeni modeli, koje, pošto “naslika”, fotografiše, pa onda izlaže kao sliku.

Kada umetnik koji se sprema da naslika vaš portret kaže “ne pomeraj se”, znate da počinje da slika, ali ne po vama…

Ovde možete videti još njenih radova ( : http://www.alexameade.com/portfolio.html

Izvor: www.mondo.rs

Italija: Kradljivac Mona Lize junak pozorišne predstave


RIM – Italijanski radnik koji je tačno pre sto godina iz pariskog Luvra ukrao Mona Lizu, junak je jedne pozorišne predstave koja ga opisuje kao patriotu na programu letnjeg festivala koji se održava u njegovom rodnom gradu na severu Italije.

“Verujemo da je Peruđa bio patriota”, izjavio je Simone Tofanin, reditelj predstave “Suđenje Vinćencu Peruđi” koja je na programu pozorišnog festivala u Dumenci.
Na zvaničnom sajtu Dumence, u opisivanju Peruđe autori koriste znake navode kod reči lopov. Izbegavajući glagol ukrasti, na sajtu se tvrdi da je slavno delo Leonarda da Vincija “povučeno” iz muzeja Luvr.

 
Gradonačelnik Dumence Korado Nazario Moro izjavio je, međutim, da ne želi da Peruđa postane neka vrsta lokalnog heroja, ma koliko to koristilo reputaciji grada.
“Ne želimo da naš grad postane poznat po tome što je rodno mesto kradljivca Mona Lize”, rekao je gradonačelnik.
Na zaprepašćenje javnosti, 21. avgusta 1911. iz muzeja Luvr ukradena je slika Monalize. Čuveno platno je pronađeno u trenutku kada je Peruđa 1913. pokušao da ga proda jednom antikvaru u Firenci, u Toskani.
Kradljivac se kasnije pravdao da je to učinio iz patriotskih razloga. Osuđen je u Italiji na vrlo blagu kaznu, kasnije smanjenu na sedam meseci.

Izvor: www.blic.rs

Sto godina od krađe Mona Lize


Na sutrašnji dan pre sto godina počinjena je umetnička kradja veka kada je jedan italijanski radnik Vićenco Peruđa iz pariskog muzeja Luvr ukrao čuvenu sliku Leonarda da Vinčija – Mona Lizu.

Nestala za samo nekoliko sekundi: Mona Liza

Peruđa, koji je tada imao 30 godina, dobro je poznavao muzej, jer je pomagao u izgradnji zaštitnog stakla koje je štitilo Mona Lizu.
On se dan ranije sakrio u prostorijama muzeja, a 21. avgusta 1911. godine u zoru je, znajući da je muzej zatvoren, krenuo put Mona Lize.

 

Za samo nekoliko sekundi, Mona Liza mu se našla u rukama.

Sledećeg dana, kada se otkrilo da je Mona Liza nestala, nastala je besomučna potraga za tim remek delom, prenela je agencija AFP.

Peruđa je dve godine skrivao sliku u svom stančiću u Parizu, a onda je počeo da kontaktira dilere umetninama u Italiji, nudeći sliku kao simbol nacionalnog ponosa.

Vićenco Peruđa

U decembru 1913. godine, jedan diler iz Toskane pozvao je Peruđu da mu donese sliku da je pogleda. Dogovor je bio zakazan u jednom hotelu u Firenci, slika je brzo identifikovana kao autentična, pozvana je policija i Mona Liza je brzo vraćena.

Peruđi je, na njegovu veliku sreću, suđeno u Italiji, a u zatvoru je proveo samo sedam meseci zatvora.
Sve vreme je tvrdio da mu je patriotizam bio jedini motiv za krađu, jer je želeo da vrati sliku u domovinu.

Izvor: www.blic.rs

Pronađena Rembrantova “Presuda”


Američka policija je uspela da otkrije počinioce i vrati delo slavnog umetnika ukradeno prošlog vikenda.

Policija je saopštila da Rembrantova litografija “Presuda” iz 17. veka, koja je ukradena tokom vikenda na privatnoj izložbu u hotelu “Ric-Karlston” pronađena i vraćena, a portparol olicije u Los Anđelesu, Stiv Vajtmor, je otkrio samo da su bar dve osobe bile uključene u krađu.

Litografija vrednosti 250.000 dolara i dimenzija 28 sa 15 centimetara, bila je izložena u okviru privatne izložbe.

Vajtmor je rekao da je litografiju bilo lako ukrasti, jer je stajala na drvenom postolju, za koji nije bila pričvršćena.

Rembrantova litografija je bila deo izložbe, koja je bila pod pokroviteljstvom instituta Linearis u San Francisku.

Izvor: www.mondo.rs

Benksi je plagijator?


Najpoznatiji gerila umetnik današnjice ukrao je “foru” od svog francuskog kolege, piše “Dejli mejl”.

Britanac Benksi, o čijem se životu zna veoma malo, proslavio se grafitima koje je najpre crtao u Londonu, a zatim i širom sveta, ali originalni tvorac tih grafita je Ksavije Pru, grafiti umetnik iz Pariza.

Pru (59), koji stvara pod pseudonimom Blek le Rat, crtao je grafite dok je Benksi još uvek bio u osnovnoj školi.

“Godinama sam crtao u Parizu i stekao poštovanje i fanove. Odjednom, 20 godina kasnije, pojavljuje se neki britanski klinac i koristi isti stil i iste matrice. Čak je na više grafita iskoristio moj motiv pacova, koji sam koristio kao potpis”, rekao je on u dokumentarcu “Ratovi grafita”.

Pru svom mlađem kolegi zamera što mu je “pokrao” ne samo tehniku crtanja likova u prirodnoj veličini putem kartonske matrice, već i određene teme.

“Ja sam radio vojnike, on radi vojnike. Crtao sam decu sa pacovom, odjednom i on crta decu sa pacovima”…

Pru je godinama odbijao da komentariše sličnost između svojih i Benksijevih radova, ali je u dokumentarcu priznao da je ljut, iako ne može ništa da učini.

“Kada si umetnik, moraš da radiš na sebi, da stvaraš sopstvenu tehniku i stil, ne da jednostavno uzmeš tuđe”.

Benksi, koji izuzetno drži do privatnosti i ne daje intervjue, nije želeo da komentariše Pruove tvrdnje. Britanski grafiti umetnik među svojim fanovima ima i holivudski superpar Anđelinu Džoli i Breda Pita, koji su prošle godine potrošili oko milion funti na njegove radove, a pojedini grafiti sada su pod zaštitom države iako su ilegalno nacrtani.

Izvor: www.mondo.rs

Ваљево база сликара из Аустралије


Шампион света Новак Ђоковић требало би да отвори догодине изложбу наших сликара у Земљи кенгура

Питер Шел (Фото Б. Нововић)

Ваљево – Уметници као инспирацију најчешће користе људе, простор и време у којем стварају и живе. Зато и кажемо да је уметност огледало живота. Једно такво огледало стигло је у Интернационални уметнички студио „Радован Трнавац – Мића” у Ваљеву из далеке Аустралије које су урамили академски сликари: Џорџ Барчет, Гордон Сајрон, Илза Барчет, Мај Ли Тај и и Питер Шел.

У ваљевском популарном „Кантару” ово је, за мање од годину дана, трећа поставка ликовних стваралаца из Аустралије, почев са представљањем абориџинских сликара, преко младе Натали Мекарти, до најновије групе врсних стваралаца који су изложили 23 платна великих, средњих и малих формата, рађених у неколико техника, али са доминацијом уља. Ваљево је, чини се, постало главна филијала не само у Србији већ и у Европи за представљање сликара из Аустралије. Иако долазе са, по много чему, јединственог инспиративног простора, њихове су поетике и уметнички манири потпуно различити, као и њихово поимање света, и живота. С друге стране, заједничка им је линија припадности свету боје, универзалном језику експресије, којем није потребан никакав посредник нити преводилац.

Џорџ Барчет, којем је зидно сликарство специјалност, представио се Ваљевцима са четири платна великог формата, Гордон Сајрон као најважнији представник урбане абориџинске уметности Аустралије, својим уљима на платну дочарава тежак живот староседелаца од инвазије на овај континент до данас. Илза Барчет на слици великог формата повезује различите технике и медије, док Мај Ли Тај, уметница која је пореклом из Вијетнама, својим радом изражава негодовање због расне поделе, па су зато на њеним платнима примарне четири основне боје коже. Питер Шел је сјајан пејзажиста чија прецизност иде до савршенства. Управо овај својевремени адвокат, са касније завршеном Националном уметничком школом, присуствовао је отварању изложбе, не скривајући при томе задовољство што му се указала прилика да буде сведок једног таквог културног догађаја.

– Што се тиче аутора и тема којим са бави изложба, мислим да је одабир урађен добро и да она представља тренутни пресек модерне аустралијске ликовне уметности. Дивљење радовима Гордона Сајрона недавно је исказано и на странама културе „Лондон тајмса”, а чињеница да се на аустралијској сцени све успешније позиционирају сликари уз суседних земаља и Азије, од великог је значаја за разноврсност и уопште уметност и стваралаштво у једној динамичној и просперитетној држави, као што је она из које долазим – казао је Питер Шел. Он је истакао и да ће се дана доласка у Србију увек сећати, јер га је на аеродрому у Београду дочекала температура од преко 40 степени Целзијусових. То је нагласио зато што је неколико његових слика изложених у Ваљеву управо настало на истој температури, у једној од пустиња у централном делу Аустралије.

– Иначе, најновија изложба групе сликара из Аустралије, која ће у Ваљеву бити отворена наредних месец дана, представља почетак динамичне активности „Аустралијско-српске уметничке алијансе”, која је формирана у новембру прошле године, са седиштем у Сиднеју. Иницијативу за њено оснивање покренула је госпођа Хелена Стадерт, амбасадорка Аустралије у Београду. Ово клупко дугиних боја се закотрљало, па је тако у плану да у јануару наредне године у Сиднеју буде приређена репрезентативна изложба под називом „Савремено српско сликарство”. Највероватније да ће понуду за њено отварање добити први рекет света Новак Ђоковић, који ће у то време играти на чувеном „Аустралијен опену”.

Izvor: www.politika.rs

Rembrantov crtež ukraden iz hotela u Kaliforniji


LONDON – Rembrantov crtež čija je vrednost procenjena na 250.000 dolara, ukraden je iz jednog hotela u Kaliforniji u pljački za koju je policija navela da je bila dobro isplanirana i izvedena.

Crtež za koji se veruje da nosi naziv “Presuda”, ukraden je s izložbe u hotelu Ric-Karlton u Marini del Rej, saopštio je portparol šerifa okruga Los Anđeles.
Rad holandskog majstora 17. veka nestao je u subotu uveče po lokalnom vremenu, dok je posetilac odvraćao pažnju kustosa izložbe.

 
“Kad je kustos okrenuo leđa Rembrantu, on je nestao”, obasnio je portparol i dodao da policija analizira snimke sigurnosnih kamera hotela.
Crtež dimenzija 15 sa 28 centimetara, urađen je tušem i crnim mastilom i potiče iz sredine 17. veka.

Izvor: www.blic.rs