Zagreb: Prva nagrada srpskom karikaturisti Saši Dimitrijeviću


ZAGREB – U Galeriji “Klovićevi dvori” u Zagrebu večeras je otvorena 16. Međunarodna izložba karikature Hrvatskog društva karikaturista s temom “Poroci” na kojoj je pobedio srpski karikaturista Saša Dimitrijević, a još dvojica karikaturista iz Srbije dobila specijalna priznanja.

Dimitrijević koji najčešće crta novinsku karikaturu i politički i socijalno angažovane radove, pobedio je s karikaturom na kojoj Hristos, simbol neporočnosti, sedi sam za stolom na Poslednjoj večeri ispod znaka za zabranjeno pušenje, dok dvanaest apostola puše napolju.
Pred većim brojem ljubitelja karikature i likovnih umetnosti izložbu su otvorili direktorka galerije Vesna Kusin i predsednik Hrvatskog društva karikaturista Davor Trgovčević.

 

Rajzinger o izložbi
O izložbi je svoje mišljenje dao i jedan od doajena hrvatske karikature Oto Rajzinger koji se time bavi od 1945.
“Na izložbi ima talentovanih radova, a prvonagrađeni je izvanredan – em je duhovit, em je odlično nacrtan. Srbija i Beograd su bili centri gde je karikatura uzgajana i bilo je mogućnosti za objavljivane. Sad ne znam kako je u Beogradu, ali u Zagrebu novine više ne objavljuju karikaturu nego oglase. Karikatura je nestala sa scene, osim kod ovakvih konkursa, iako je to u osnovi novinarska disciplina”, kazao je Rajzinger.

“Karikatura je u ovu galeriju ušla na velika vrata”, rekla je Kusinova, dok je Trgovčević pohvalio veliki odziv karikaturista, naročito iz regiona i sa područja bivšeg SSSR-a, ali i činjenicu da svake godine na konkurs dolazi sve više radova.
“Stigle su 744 karikature 331 autora iz 61 zemlje, a na izložbi ih je predstavljeno stotinak”, rekao je Trgovčević.
Aludirajući na Dimirrijevićevu pobedu i specijalna priznanja za srpske karikaturiste Vladimira Stankovskog i Huga Nemeta, Trgovčeić je rekao da bi “neki možda rekli da smo podelili nagrade po političkim kriterijumima i u duhu politike pomirenja, ali jedini kriterijum žirija bio je kvalitet, jer članovi nisu znali čije radove ocenujuju”.
Uostalom da nije tako ne bi se desilo da ruskom karikaturistu Mihailu Zlatkovskom koji je poslao dva rada, jedan dobije drugu nagradu, a drugi priznanje, rekao je Trgovčević i dodao da je treću nagradu dobio Grejem Arno (Grahame Arnould) iz Kanade, dok su priznanja dobili Darko Drljević iz Crne Gore i Nik Titanik iz Hrvatske.
“Eto vidite da nagradu nije dobio niko iz zemalja EU, iako upravo završavamo pregovore s njima”, rekao je Trgovčević.
“Hrvatska, Srbija i Makedonija prednjače, jer oni imaju tradiciju iz bivše države koju su nastavili u samostalnim državama, osvajajući nagrade na međunarodnim festivalima, dok ih BiH i Slovenija prate, ali u nešto majjoj meri”, rekao je Trgovčević Tanjugu i ocenio da karikaturistima neće ponestati tema.
“Naš problem je suprotan, ceo svet je postao karikatura, pa ga je teško iskarikirati”, rekao je Trgovčević.

 

U ime nagrađenih, zahvalio je Titanik.
“Ovim krajevima gde je sve pomalo divlje, mnogo je likova koji su za nas karikaturiste zahvalan materijal. Kako radim u dnevnom listu ’24 sata’ kod sportskih karikatura se pomalo i odmorim, jer radim teme koje su univerzalne. Kod političkih tema moram pratiti događaje, a to zna biti zamorno, baš zahvaljujući likovima koje obrađujem kroz karikaturu”, rekao je Titanik Tanjugu i izrazio zadovoljstvo kvalitetom i brojem radova koji su stigli.

Izvor: www.blic.rs

Галерија уместо кафане


Гран при 10. бијенала „Сува игла”припао Томашу Тоболевском из Пољске

Са отварања изложбе у Ужицу Фото С. Јовичић

Ужице – Ретко се дешава да кафана постане галеријски простор, као што је то ових дана у Ужицу. У сутерену Градске галерије, где се годинама свраћало на пиће ипровод, реновирано је свих 250 квадрата па је с мером и складом уређен простор за излагање уметничких дела.

Створена је, тако, прилика да део врхунских уметничких дела,која су до сада излагана на недовољно пространом спрату ужичке галерије, буде овде приказан, али и да мање афирмисани локални уметници, увек у борби за своје место под сунцем, представе своје стваралаштво публици. Већа шанса отвара се и овдашњем програму „Дохвати уметност”, који већ трећу годину ова галерија организује у сарадњи са ужичким школама, с намером да код најмлађих развије способност да доживе уметничко дело.

Директор Градске галерије у Ужицу Зоран Видов Цветић казао је на отварању да овим почиње ново поглавље у култури града, јер је галеријској намени прилагођен простор који је, чини се, дуго прижељкивао своју трансформацију од кафанског до савременог излагачког амбијента. За почетак, ту је постављена изложба радова лауреата бијенала „Сува игла” насталих од 1993. до 2009. године.

Тај међународни графички бијенале, у свом 10. издању, управо траје до 15. јула у главном изложбеном простору на спрату Градске галерије. Овогодишња „Сува игла” привукла је у Ужице дела 82 уметника из 26 држава, а међународни жири одлучио је да Гран при бијенала додели Томашу Тоболевском из Пољске, „Златну иглу” Јастри Јелачић из Новог Сада, „Сребрну иглу” Александру Младеновићу из Београда и „Бронзану иглу” Рази Жмуидијене из Литваније.

Izvor: www.politika.rs

Luvr odbija da vrati “Mona Lizu” u Firencu


Posle peticije koju je potpisalo 100.000 italijanskih građana u kojoj se traži da se slavna slika Leonarda da Vinčija “vrati kući”, pariski muzej odbio je ovaj zahtev.

Luvr je u svom odgovoru bio izričit: “Formalno još uvek nismo dobili nikakav zvaničan zahtev”, rekao je Vensen Pomared, direktor odeljenja za slikarstvo u pariskom muzeju.

 

 

“A ako ne želimo da damo ‘Đokondu’”, dodao je, “to je zbog toga što je slika izuzetno krhka i premeštanje bi izazvalo nepopravljiva oštećenja.”

Izvor: www.blic.rs

Na Van Gogovom “Autoportretu” nije Van Gog


Čuveni “Autoportret” Vinsenta Van Goga zapravo je portret njegovog brata Tea, pokazalo je istraživanje eksperata Muzeja “Van Gog” iz Amsterdama.

Eksperti tog muzeja sada smatraju da je na slici iz 1887, na kojoj je muškarac sa šeširom svetle boje odeven u tamno plavi kaput, prikazan Teo, pet godina mlađi od holandskog majstora.

“Taj zaključak zasnovan je na razlikama između dva brata, pre svega boji brade i obliku ušiju, kao i boja očiju i stil odevanja, koji idu u prilog ovog novog pristupa”, piše u saopštenju muzeja.

Muzejski eksperti tvrde i da portret odgovara Teovim fotografijama. Teo van Gog umro je šest meseci nakon što se njegov brat u julu 1890. ubio u francuskom gradu Overu, u 38. godini.

Izvor: www.mondo.rs

Van Gogov muzej uskoro zatvoren zbog renoviranja


Muzej posvećen holandskom slikaru Vinsentu van Gogu u Amsterdamu biće zatvoren iduće godine na šest meseci zbog renoviranja, izjavio je danas direktor muzeja Aksel Rueger.

Uskoro renoviranje: Prizor iz Van Gogovog muzeja u Amsterdamu

Kako prenosi AP, biće to poslednji od velikih holandskih muzeja nad kojim će biti obavljena rekonstrukcija.

  • Van Gogov muzej, koji godišnje poseti 1,5 miliona ljudi, otvoren je 1973. na centralnom trgu Muzeumplejn u Amsterdamu
  • Zgrada muzeja delo je renomiranog holandskog arhitekte i dizajnera Gerita Ritvelda, dok je novo izložbeno krilo, otvoreno 1999, delo japanskog arhitekte Kiša Kurokave

Tokom radova, koji će trajati od oktobra 2012. do marta 2103, na desetine dela slavnog impresioniste biće i dalje dostupna publici u muzeju Ermitaž, ispostavi istoimenog muzeja iz Sankt Peterburga koji se nalazi u neposrednoj blizini Van Gogovog muzeja.

 
Rueger je izjavio da će oko 75 slika i drugih radova biti preseljeno u Ermitaž koji će paralelno organizovati izložbu o impresionizmu.
On je kazao da će ljubitelji umetnosti imati jedinstvenu priliku da u amsterdamskom Ermitažu vide izvanredan izbor umetničkih dela Van Goga i njegovih savremenika.
Obližnji Rijks i Stedelijk muzeji se već godinama renoviraju, ali su najbolji delovi njihovih kolekcija izloženi na drugim lokacijama.
Rueger je rekao da se radovi preduzimaju kako bi se obezbedili veći standardi bezbednosti kako posetilaca tako i neprocenljive kolekcije muzeja.

Izvor: www.blic.rs

Rekord za sliku Egona Šilea


Rekord za sliku Egona Šilea

LONDON, 23. juna 2011. (Beta-AP) – Jedan pejzaž austrijskog slikara Egona Šilea prodat je na licitaciji održanoj u sredu u Londonu za 24,6 miliona funti (40 miliona dolara) što je svetski rekord za neko delo tog umetnika, saopštila je aukcijska kuća Sotbi.

Slika “Kuća s vešom, predgradje 2” iz 1914. nastala je u vreme kad je umetnik bio na vrhuncu, i jedan je od njegovih retkih urbanih pejzaža.

Šile (1890-1918), najpoznatiji po aktovima i portretima, važi za jednog od vodećih majstora figurativne umetnosti s početka 20. veka.

Izvor: www.beta.co.rs

Pikasove ljubavnice


LONDON – Portreti tri ljubavnice maestra 20. veka Pabla Pikasa bili su najtraženija roba na aukciji u „Kristisu“ održanoj 21. juna u Londonu, prvoj u nizu ključnih aukcija umetnina u predstojećoj sezoni. Glavna zvezda u noći impresionističke i moderne umetnosti bila je „Žena koja sedi u plavoj haljini“, predstava Dore Mar. Slika iz 1939, koju javnost nije videla još od 1967, prodata je za 29,1 milion dolara, nekoliko puta veću sumu nego što je „Kristis“ procenio.

„Usnula devojka” iz 1935. (21,9 miliona dolara)

Dora Mar rođena je kao Anrijet Teodora Marković u Parizu 1907. u jevrejskoj porodici. Otac Josip bio je hrvatski arhitekta koji je radio uglavnom u Južnoj Americi gde je Dora odrastala. Kada je upoznala Pikasa 1936. (njoj je bilo 29 a njemu 54) bila je već poznati fotograf, a Španca je fascinirala svojom lepotom i lucidnošću. Na mesto Pablove ljubavnice „uskočila“ je umesto Mari-Terez Volter koja je Špancu upravo bila rodila kćer.
Druga najskuplja slika te večeri bila je „Usnula devojka”, portret Volterove iz 1935, koja je dostigla cenu od 21,9 miliona dolara. Sliku je anonimni donator poklonio Univerzitetu u Sidneju prošle godine pod uslovom da bude prodata i da novac bude uložen u naučna istraživanja.

 
„Kada su nam dali ovo izuzetno umetničko delo, rekli su da će ono izmeniti živote mnogih ljudi”, kazao je Majkl Spenser, potpredsednik Unverziteta. „Bili su u pravu. Zahvalni smo zbog ove izuzetne darežljivosti i oduševljeni ishodom aukcije.”

 

„Žena koja sedi, u plavoj haljini” iz 1939. (29,1 milion dolara)

Plavokosa i nežna Mari-Terez Volter, koja je postala Pikasova ljubavnica kad je njoj bilo 17 a njemu 45, rodila mu je kćer Maju i izvršila je samoubistvo ubrzo nakon njegove smrti, 50 godina posle prvog susreta sa umetnikom.
Na trećem mestu našla se „Fransoazina bista” (1946) koja je prodata za 17,2 miliona. Fransoaz Žilo (90) je umetnica i književnica koja je 1944-1953. bila Pikasova ljubavnica i sa kojom je imao dvoje dece, Kloda i Palomu. Njoj je bila 21 a njemu 61 kada su se upoznali. Jedanaest godina nakon raskida napisala je knjigu „Život sa Pikasom” koja je prodata u nekoliko miliona primeraka, uprkos Špančevim pokušajima da spreči njeno izdavanje. Udavala se još dva puta a sada živi između Njujorka i Pariza.

 

Žena u suzama
Pikaso je Teodoru Marković (Doru Mar) često predstavljao kao tužnu jer je patila što je sterilna. Ona je i privatno često bila „žena u suzama“. Stalno je menjala raspoloženja i bila je skrhana kada je 1943. Pikaso pronašao novu ljubav Fransoaz Žilo.

 

Izvor: www.blic.rs

Humanitarnom aukcijom obezbedili letovanja


Prodaja umetničkih dela poznatih ličnosti omogućiće letovanje deci iz kolektivnih centara. Prikupljeno 780.000 dinara za putovanje 72 mališana. U prestonici 90.000 izbeglica

 Aukcija u Skupštini grada okupila brojne javne ličnosti

Aukcija u Skupštini grada okupila brojne javne ličnosti

NA Svetski dan izbeglica, u ponedeljak je u Skupštini grada održana humanitarna aukcija slika poznatih ličnosti, za mališane iz šest beogradskih kolektivnih centara. Zahvaljujući ljudima iz javnog života, koji su sa svojih zidova skinuli umetnička dela i poklonili ih, 72 devojčica i dečaka će možda prvi put videti more. Predstavnici privatnih kompanija i komunalnih preduzeća kupovinom ovih dela donirali su ukupno 780.000 dinara.

Na aukciji su bile slike koje su ustupili Mirjana Bobić Mojsilović, Isidora Bjelica, Olivera Jovićević, Suzana Mančić Biljana Ristić. Vlasnica galerije “Tajna” Milka Mihailović, Duška Jovanić, Vanja Bulić, slikarka Milica Milošević i Nikola Janić, takođe su, poklonili ulja na platnu.

Nikola Pavić je učenik trećeg razreda i živi u kolektivnom centru. Najviše bi voleo da poseti Crnu Goru. Njegov drug Nemanja Đurović, završio je četvrti razred i raduje se što će putovati, a destinacija mu nije mnogo važna.

Zamenik gradonačelnika Milan Krkobabić, rekao je da će sakupljeni novac doprineti da se za mališane organizuje nezaboravno letovanje. On je podsetio da u prestonici živi 90.000 izbeglica, a da je 800 ljudi i dalje u kolektivnim centrima.

– Želimo da ovoj deci barem malo poboljšamo kvalitet života, iako ovako nećemo rešiti njihove probleme – kazao je Krkobabić. – Naš krajnji cilj je zatvaranje kolektivnih centara. Grad se aktivno bavi rešavanjem stambenog pitanja izbeglih i interno raseljenih. Tako smo prvi put namenski opredelili 50 stanova za ove ljude.

RAZGLEDNICAVODITELJKA Olivera Jovićević rekla je da joj je drago što je mogla da pomogne mališanima, a zamolila ih je samo da joj pošalju razglednicu sa letovanja. I Mirjana Bobić Mojsilović je deci poželela srećan put, a kupcu slike koja je njenih ruku delo, poklonila je i svoju najnoviju knjigu.

Izvor: www.novosti.rs

 

Velika Britanija: Pronađena nepoznata Karavađova slika


Prema pisanju britanskog lista Gardian, reč je o slici svetog Avgustina iz 1600. godine, koja je pronađena u jednoj privatnoj kolekciji

 Karavađov Sv. Avgustin

Karavađov Sv. Avgustin

LONDON- U Velikoj Britaniji je otkrivena dosad nepoznata slika velikog italijanskog majstora baroknog slikarstva Mikelanđela Merizija, poznatijeg kao Karavađo.

Prema pisanju britanskog lista Gardian, reč je o slici svetog Avgustina iz 1600. godine, koja je pronađena u jednoj privatnoj kolekciji.

Poznat po tome što je svojim inovacijama imao presudan uticaj na zapadno slikarstvo, Karavađo (1571-1610) je za sobom ostavio svega pedesetak radova.

Stručnjaci, međutim, tvrde da je još jedno njegovo, dosad nepoznato delo, nedavno pronađeno u jednoj privatnoj kolekciji u Velikoj Britaniji.

Slika na kojoj je prikazan sveti Avgustin – izražajno delo nastalo oko 1600. kada je Karavađo imao 28 godina, pojaviće se prvi put u knjizi posvećenoj umetniku u izdanju Univerziteta Jejl.

Sebastijan Šuce, profesor istorije umetnosti na Bečkom univerzitetu i jedan od autora knjige, smatra da je reč o značajnom otkriću.

Slika se uklapa u Karavađova dela nastala oko 1600. godine, kada je njegov stil bio skulpturalan i monumentalan, snažnog pokreta i izražaja.

Nalazila se u privatnoj kolekciji, a vlasnici su verovali da je reč o delu nepoznatog slikara iz 17. veka.

Stručnjaci su otkrili da je sliku naručio markiz Vinčenco Đustinjani, jedan od Karavađovih najmoćnijih zaštitnika u Rimu. Naime, u inventaru ovog bankara i strastvenog kolekcionara umetnosti, nalazi se slika svetog Avgustina sličnih dimenzija.

Karavađo je 1610. u 38. godini umro pod nerazjašnjenim okolnostima u italijanskom lučkom gradu Porto Erkole.

Smatra se najvećim predstavnikom barokne škole u Italiji i jednim od najslavnijih italijanskih slikara u svetu.

Izvor: www.novosti.rs

Дипломатско знамење чувеног колекционара


Првом манифестацијом, поводом годишњице рођења Павла Бељанског, почело обележавањe пола века од отварања најцеловитије збирке уметничких дела српског и југословенског сликарства прве половине 20. века

Зора Петровић: Портрет Павла Бељанског

Нови Сад – Поводом годишњице рођења Павла Бељанског (Велико Градиште, 19. јун 1892 – Београд, 14. јул 1965) у Спомен-збирци у Новом Саду, која носи име овог чувеног колекционара, представљена је његова дипломатско-конзуларна униформа. Реч је о јединственом примерку из 1937. године, када је Бељански био секретар посланства Краљевине Југославије у Риму. Овом, првом у низу пригодних манифестација, почело је обележавање пет деценија од отварања за јавност (22. октобра 1961. године) најцеловитије збирке уметничких дела српског (и југословенског) сликарства прве половине 20. века.

У својству дипломате, Павле Бељански, чија породица води порекло из Госпођинаца, боравио је у Стокхолму, Варшави, Берлину, Бечу, Паризу, Риму. Почео је као писар 1919. године, после студирања права на Сорбони, а каријеру је завршио као опуномоћени министар у Министарству иностраних послова у Београду 1958. године. Посебним уговором о поклону са Извршним већем АП Војводине своју збирку слика, скулптура, таписерија и цртежа (185 дела од 37 аутора) завештао је српском народу.

– Годину дана после смрти дародавца остварена је његова жеља да се из оставине издвоје намештај, слике, одликовања, књиге и други лични предмети, који су сада експонати Меморијала Павла Бељанског. Међу њима налазила се и његова дипломатска униформа, која је одложена у депо и није излагана све до 2003. године, јер није постојала адекватна заштита. Она је израђена по тада важећим правилницима, а Спомен-збирка је једна од ретких институција која поседује безмало комплетан примерак – каже за наш лист кустос Милица Орловић-Чобанов.

Униформа из 1937. године, какву су носили и Јован Дучић, Милан Ракић и Иво Андрић, који су такође заступали дипломатске интересе Краљевине Југославије, састоји се од фрака, панталона, пелерине, дворогог шешира и мача. Недостају само беле рукавице и лаковане полудубоке ципеле. Спомен-збирка поседује и ковчег у којем се она чувала, са посебно одређеним простором за сваки део одеће и опреме, као и четкицом за скидање евентуалних нечистоћа или оштећења.

– У зависности од ранга дипломате, на униформи су били мање или више богати везови. Мотиви веза су палмине гранчице и цветићи крина, и увек се појављује седам дугмића, на којима је грб краљевине. Оковратник од трешњеве кадифе прекривен је златовезом, а исти мотив је и на рукавима. Панталоне на дужим страницама имају лампезе, ушивене траке, на дворогом шеширу кокарда је тробојна и представља националну заставу, а од броја преплетених гајтана разликовао се ранг дипломате – објашњава наша саговорница.

Према њеним речима, ранг се одређивао и бојом пауновог перја: бело је представљало конзула, а црно секретара (Бељански). Мач се стављао у висак, који је прелазио преко десног рамена. Дршка мача имала је, такође, грб краљевине и била украшена златотиском, богатим филигранским сегментима и слоновачом. Од првог правилника о изради и ношењу дипломатских униформи у Краљевини Србији 1891. године, па 1930. године и 1937. године у Краљевини Југославији, мало се шта мењало. На пример, пелерина после 1937. није више црне, него је тамно плаве боје.

– Униформе су израђиване у радионицама земаља где су дипломате биле на служби. Ова, конкретно, урађена је у Италији и веома је квалитетна. Носиле су се приликом протоколарних пријема и посета, а за редовне дневне активности дипломатски представници су носили класична цивилна одела – истиче кустос Спомен-збирке Павла Бељанског Милица Орловић-Чобанов.

—————————————————-

Бројна одликовања

Одликовања на униформи качена су у нивоу другог дугмића. Током богате каријере Павле Бељански је примио 20 одликовања, а у Спомен-збирци поседују 19 и свако прати диплома. Одликован је Орденом Изабеле Католичке, Орденом Пољске обнове, француским Орденом Легије части, чехословачким Орденом Белог орла, белгијским Орденом Леополда, Краљевским орденом Св. Саве, италијанским Орденом Св. Мауриција и Св. Лазара, и Орденом италијанске круне, Орденом етиопске звезде части, Орденом југословенске заставе, грчким Орденом Феникса, Орденом части Атине…

Izvor: www.politika.rs

Austrija: Muzej vraća ukradenu Klimtovu sliku


Uprava Muzej savremene umetnosti u Salcburgu saopštila je da će sliku Gustava Klimta, koju su nacisti oteli, da vrati potomku prvobitne vlasnice

Gustav Klimt

SALCBURG – Uprava Muzej savremene umetnosti u Salcburgu saopštila je da će sliku Gustava Klimta (1862-1918), koju su nacisti oteli, da vrati potomku prvobitne vlasnice. Kako prenosi Bi-Bi-Si (BBC), reč je o slici pod naslovom “Litzlberg am Attersee” (Liclberg na jezeru Ater), veličine 110 puta 110 santimetara, koju je Klimt naslikao 1915. godine, a koja se procenjuje na 30 miliona evra.

Slika, koju su nacisti oteli 1941. od austrijske Jevrejke Amalije Redlih nakon njene deportacije u koncetracioni logor, biće vraćena njenom unuku i jedinom živom nasledniku, 83.godišnjem Džordžu Jorišu koji živi u Montrealu.

U skladu sa zakonom o restituciji, koji je donet 1998, Austrija je dosad vratila oko 10.000 slika koje su nacisti konfiskovali tokom Drugog svetskog rata.

Izvor: www.novosti.rs

Radovan – Lale Đurić: Dela iz fabričkog kruga


Umetnik iz Njujorka, osnivač „Niš art fondacije“ o afirmaciji mladih slikara. Uprkos rezultatima ostvarenim izvan zemlje, mladi stvaraoci se vraćaju u Srbiju

Radovan - Lale Đurić

OSNIVAČ „Niš art fondacije“, koja pod pokroviteljstvom Kompanije „Filip Moris“ od 2006. afirmiše mlade umetnike iz Srbije, Radovan – Lale Đurić u ovaj projekat ulaže ne samo svoje 39 godina dugo iskustvo njujorškog umetnika već i sopstvena sredstva. Sutra se u Nišu otvara izložba 44 mlada umetnika, od njih 120, koliko ih je ušlo u drugi krug nadmetanja, a konkurisalo ih je ukupno 800. Ta selekcija radova biće predstavljena u Beogradu 25. maja, a 10. juna i u Novom Sadu.

Pošto je dva puta odbijen na prijemnom ispitu za Fakultet primenjenih umetnosti, Đurić se obreo u belom svetu. U Njujorku je imao svoje galerije, najpre „Lale spejs“, a među prvima je otvorio galeriju u Sohou. Danas je vlasnik starog teatra iz 1926, u Kvinsu blizu Menhetna, u kojem stanuje, predstavlja dizajn kome se posvetio i slika, gde odsedaju mnogi Beograđani koji pohode „veliku jabuku“…

* Kako ste došli na ideju da deo svog angažmana posvetite afirmaciji mladih umetnika iz Srbije?

– Kad je Kompanija „Filip Moris“ došla u Niš, a poznavao sam ljude „na vrhu“ koji su i moji kupci i odlični prijatelji, predložio sam im da pomognemo mladim umetnicima. Oni su to prihvatili, kako bi dali motiv mladima da ostanu u zemlji. Osnovali smo udruženje građana – „Niš art fondaciju“.

* Ali, osim dobre volje i novca za nagrade, nije bilo ni galerije?

– U razrušenom prostoru u Nišu sazidao sam 2006. galeriju „Srbija“, a napuštenu fabriku duvana u Beogradu na Tošinom bunaru adaptirao u najsavremeniju galeriju. Tu predstavljamo mlade umetnike koji su prošli naš konkurs.

* To su sad glavni punktovi…

– Ne, u Nišu se ubrzo promenila lokalna vlast i mi smo ostali bez galerije. Ipak, u susret nam opet izlazi kompanija „Filip Moris“, i u krugu fabrike, od jednog starog pogona, stvaramo galeriju na 850 kvadratnih metara.

* Imate odličnu saradnju i sa Galerijom Matice srpske u Novom Sadu?

– Upravo zato, i u spomen mojih roditelja koji su stalno isticali značaj Matice, lično sam renovirao njihov izlagački prostor u kom predstavljamo mlade umetnike.

* Kakav je odziv mladih na konkurse „Niš art fondacije“?

– Ove godine konkurisalo ih je 860. Od 2006, videli smo sigurno radove oko 5.000 mladih umetnika. Na izložbama obično budu dela od 40 do 60 umetnika. Mi o svom trošku opremamo dela, a onima koji su udaljeni od Niša ili Beograda, gde primamo dela, plaćamo i troškove transporta. Nagrade su 10.000, 5.000 i 3.000 evra!

* Ali, sve se ne završava izložbama?

– Osim što, posle konkursa, organizujemo izložbe u Nišu, Beogradu i Novom Sadu, mi posredujemo između mladih umetnika i zainteresovanih kupaca. Pratimo njihov rad i pomažemo im u profesionalnom životu. Cilj je, naravno, ne samo da im damo novac, već da im pomognemo u karijeri. Pomažemo u organizovanju izložbi u inostranstvu, ali ono što raduje jeste da se, uprkos rezultatima ostvarenim van zemlje, oni vraćaju u Srbiju. Dvadesetak „naših“ mladih umetnika već živi od svog rada, od slikarstva.

Izvor: www.novosti.rs

Kosta Kulundžić: Slikam ljude koje volim


Umetnik Kosta Kulundžić u petak veče otvara studio u Luci „Beograd“. Stripovskom poetikom biblijske priče prenosi u naše doba

Kosta Kulundžić ispred svog rada Foto A. STANKOVIĆ

SRPSKO-francuski umetnik Kosta Kulundžić, koji pripada samom vrhu evropske narativne figuracije, u petak veče u 18 časova otvara studio u beogradskom „Sohou“, u Dunavskoj 86, izložbom „The Bloddy Hell“. Diplomu arhitekte stekao je u školi „Paris la Seine“, predaje crtanje i slikanje u Arhitektonskoj školi „Paris Val de Seine“, slikanje je učio u ateljeu Vladimira Veličkovića, ima svoje galeriste u Parizu, Frankfurtu, Šangaju, Sarajevu.

Na platnima sa stripovskom poetikom, uglavnom se oslanja na tekstove iz Biblije i jevanđelja. Koristeći scene nalik kadrovima u Tarantinovim filmovima, biblijske priče prenosi u naše doba. Kulundžić objašnjava da se stalno ubijamo zbog vere i zato je na njegovim platnima mnogo krvi.

– To su moderne verzije biblijskih priča – kaže on.

VELIKA-MALA DRŽAVA KULUNDŽIĆ kaže da ne može da veruje da je Ministarstvo za infrastrukturu donelo odluku da umetnici moraju da se isele iz „Sohoa“.
– Nemam izbora, ako budem morao da odem za petnaest dana, otići ću. Ali, hteo sam da dođem u Srbiju i pokažem svoj rad – kaže on. – Ako se to zaista dogodi, to će biti prvi put u istoriji sveta da država izbacuje umetnike napolje. Velika država ima jak odnos prema kulturi, a ona koja izbacuje umetnike na ulicu – mala je. Francuska nije velika zemlja u ekonomiji, ali je i dalje svi smatraju moćnom upravo zbog kulture.

– Volim da klasične teme predstavim tako da podsećaju na holivudski film, strip ili video-igricu. Starozavetna Judita, koja ubija neprijatelja svog naroda, vojskovođu Holoferma, predstavljena je kao žena koja motornom testerom kolje neprijatelja. Muškarac sa mitraljezom u ruci i tetovirana devojka u kratkim pantalonama na zgaženoj nemani simbolišu svetog Đorđa koji je spasao princezu od aždaje.

Kulundžić modele nalazi u svom okruženju. Voli da slika ljude koje poznaje.

– Uvek slikam ljude koje volim. Tako unosim svoje emocije na platno.

Iako rođen u Parizu, Srbiju oseća kao svoju zemlju. Na njegovim platnima ima dosta naših motiva, čak svoje modele često stavlja na pirotski ćilim, koji čuva u pariskom ateljeu.

– Do izbijanja rata, dolazio sam u Jugoslaviju nekoliko puta godišnje. Kada je rat počeo, pokušao sam da potražim odgovore zašto se to događa. Ponovo sam naišao na vezu između krvi i vere. Većina ratova, pa i ovde, vođena je zbog vere, a čovek pri tom nije postao bolji.

Kulundžić ističe da je bio veoma srećan kad su ga pozvali iz Luke „Beograd“ i ponudili mu atelje.

– Ovo je prvi put da mi neko obezbedi mesto gde mogu da radim. Prostor je odličan i ogroman. Dolaziću po tri meseca godišnje, a ponudiću i svojim kolegama koji su, takođe, poznati u Evropi da neko vreme provedu u njemu. Planiram da pozovem i neke srpske slikare da tu rade dok sam odsutan ili mlade studente da izlažu. Sada mi dobro ide u Francuskoj i u Americi, ali mogu da dođem ovamo i prenesem svoje iskustvo.

Izvor: www.novosti.rs

 

Britanac oslikao beogradski zid


Britanski ulični umetnik Pol Bendžamin Kartis – Mus nacrtao mural na fasadi KC “Grad”

BRITANSKI ulični umetnik Pol Bendžamin Kartis – Mus, kreirao je jedinstveni mural na fasadi KC “Grad” u Beogradu, u sklopu promocije “Saund end Vižns” festivala koji će se od 24. do 26. juna održati u Majdanpeku, a čiji je Mus počasni gost.

Ovaj, po mnogo čemu specifičan umetnik i entuzijasta, poznat je po tome što pomoću šablona i vodenog kompresora čisti površine fasada i time dobija “negativ” radove.

– Ja nisam umetnik, ali sam imao ideju kako grafiti mogu da postanu legalni. Pre 12 godina uhapšen sam zbog “čišćenja” zidova. Tada je to bio usamljeni hobi, a sada je to masovni, medijski biznis. U Beogradu bih imao bih puno posla, jer iako njegovo ime znači “beli grad” u stvarnosti, nažalost, nije tako – rekao je Mus za “Novosti”.

Izvor: www.novosti.rs

Petar Omčikus: Stalno slikam jednu sliku – život


Akademik Petar Omčikus o svojoj fondaciji na Dorćolu: Bilo je pitanje šta ćemo sa Kosinim i mojim slikama. Trebalo je da im nađemo krov nad glavom, da sačuvamo naš rad. Tako smo došli do Fondacije

 Slikar Petar Omčikus

Slikar Petar Omčikus

AKADEMIKA Petra Omčikusa, jednog od najznačajnijih naših umetnika 20. veka, zatičemo nasmejanog ispred fondacije u osnivanju na Dorćolu, u Mihizovoj ulici. Nakon izložbe u Parizu, u utorak će u “Pariskom krugu” u beogradskom Eurocentru biti otvorena izložba njegovih slika koje su u privatnom vlasništvu beogradskih kolekcionara a stigle su sa još 250 dela pre desetak dana iz grada u kom je Petar, donedavno sa Kosarom Bokšan (1925-2009), živeo i radio šest decenija.

* Među slikama u katalogu pariske izložbe su i “Kritičari” gde prepoznajemo mnoga lica, ali slika je precrtana, “iksirana” sa dva energična poteza četkom?

– Precrtana je u revoltu, naknadno, u jednom momentu kad su mi se baš popeli na vrh glave. Ali, tu ima i prijateljskih glava. Međutim sve sam ih strpao zajedno…

* To je i vaš stav prema kritici?

– Kritika je počela u Francuskoj u prosvetiteljsko doba Voltera. Postojao je kriterijum, a kasnije kritika postaje vrsta zanata. Ona je danas zaista svakojaka: lična, dvolična, plaćena, mutava i nemušta. Zapravo, mnogo je toga što kritici danas nedostaje. Gotovo niko se ne bavi pravom analizom dela, isuviše je proizvoljnosti, neutemeljenih sudova. Ozlojeđen sam postupkom Đorđa Kadijevića koji je uradio tamo neku “Antologiju srpskog slikarstva”, a isključio je Kosu Bokšan i Miletu Andrejevića. A, pri tom piše i o “Zadarskoj grupi”.

FONDACIJAPROSTOR na Dorćolu u Mihizovoj ulici nosiće naziv Fondacija Kosa Bokšan – Petar Omčikus. O uređenju prostora i nizu tehničkih i zakonskih začkoljica brine i nad budućom fondacijom bdije kao dobri duh, ali dobro organizovan i praktičan, Nedo Farčić, Petrov i Kosin porodični prijatelj i kolekcionar njihovih dela. Po Farčićevim rečima, 21. novembra biće svečano otvaranje fondacije “legalno, sa svim papirima” i to sa slikama Kose Bokšan.

* Vi lično ste, rekao bih, bili miljenik kritike, osim možda u periodu “Zadarske grupe”?

– Osipali su po meni i mojim drugovima iz “Zadarske grupe”vatru iz “teških mitraljeza”, ali ni mi nismo bili blagi i umiljati. Zapravo, u tom periodu mi smo – opredelivši se za slobodu u stvaralaštvu – preuzeli ulogu kritičara određene društvene situacije. Bili smo “grlati” i malo nezgodni. Mladi ljudi željni da slikaju. Mislili smo da je to jedino što postoji.

* Ali, niste slikali “novog čoveka”, pobednika…

– Jesmo, mi smo živeli od njih. Radili smo velike, ogromne slike radnika, portrete koje smo zvali među sobom “ikonostas”. To su bili veliki portreti koji su se kačili preko fasada. Posao smo dobijali preko Akademije i radili smo na sat. Slikali smo obavezno Staljina, Tita. Posle je došao na red i Kardelj. Na “ikonostasu” je bio i Enver Hodža. Bio je tu i Lenjin kog smo doduše malo više cenili. Marksa smo voleli da radimo zbog fizionomije. Ma dobro smo se zabavljali, bilo je veselo…

* Najveselije kad su vas isplaćivali?

– Jasno! Od tih smo para otišli u Zadar, a posle u Pariz. A, današnji ministri ne zaslužuju takve portrete. To što rade je bezbojno. Mi smo kao mladi, jasno i logično, bili buntovni. Protivili smo se koječemu, ali iz današnje perspektive ti naši političari su bili ljudi koji su i propatili u životu. I mnogi su se zaista trudili da nešto učine za svoju zemlju, bar nisu bili opterećeni ličnim bogaćenjem…

IZLOŽBEIDUĆEG proleća u Fondaciji je planirana izložba Kose Bokšan, Petra Omčikusa, Ljubinke Jovanović i Milorada – Bate Mihailovića, četvorke koja je zajedno istog dana 1952. napustila Beograd i započela svoj život i umetničku karijeru u Parizu.

* Često dolazite u Beograd, pa kako biste uporedili inostranu likovnu scenu sa domaćom?

– Svi smo se uopštili. Ne vidim neke bitne razlike. Situacija je polarizovana. Na jednom kraju je vladajući konceptualizam i svi njegovi nusprodukti, a drugo životari u strahu od tih monstruma – konceptualista. Što se mene tiče, slikarstvo nema alternativu. Ja volim da slikam. Slikam život i volim ga. Takav kakav je, uzburkan, nepravedan, nasmejan…

* U brijačnici…

– I u brijačnici. To je bilo mesto komunikacija, razmene vesti, obaveštenja i tračeva. Mislim da večito radim jednu te istu sliku: životnu situaciju! Materijalno to je dosta rizično. Važim za slikara koji nije skup. Ne pravim od slikarstva nikakav kapital, a niz drugih ljudi spada u velike kalkulatore. Ja to nikad nisam umeo. Nesposoban sam da od slikarstva pravim biznis. Ne umem da sklapam poslove sa galeristima, a imao sam sjajne ponude, i te kakve. Sa pravim galerijskim mačorima. To nije moja vrlina. Takav sam.

*Ipak, sad kolekcionari kupuju odmah po nekoliko vaših slika?

POLITIKA– POLITIKA je život. Ona nas prilično “reguliše”. Umetnost je stoga vezana za stvarni život bez obzira na to kako će se umetnik izražavati. Danas je, meni se čini, situacija – grozna. I to počev od bombardovanja Srbije. Ali, tu im nisam ostao dužan. Napravio sam nekoliko slika koje se bave tematikom razbojništva. Ali ja nisam “politički slikar”, ja sam slikar života. Nikad nisam voleo slikarstvo koje je isključivo estetsko.

– Probudili su se, možda. Možda zato što sam malo stariji gospodin. Ne znam šta im imponuje – ja sam uvek isti.

* Sa osnivanjem fondacije bićete prisutniji u Beogradu?

– Fondacija je bila potrebna. O tome smo Kosa i ja dosta razgovarali. Bilo je pitanje šta ćemo sa slikama. Trebalo je da im nađemo krov nad glavom, da sačuvamo naš rad. Pomišljao sam da to ostavim društvenom sektoru, državnom – ali, video sam šta se dešava sa donacijama i legatima. Završavaju u tami depoa. Ne ide tako!

* Vi ste onda odlučili da formirate fondaciju?

– Prodao sam Kosin, vrlo lep atelje u Parizu i ceo ga pretopio u ovaj prostor na Dorćolu. Sad treba regulisati još i niz zakonskih propisa od kojih se, inače, bojim kao đavo od krsta. Preda mnom se sad otkriva jedan kafkijanski svet birokratije, koji ne poznajem. Nadam se, ipak, da ću to dovesti do kraja.

Izvor: www.novosti.rs

 

Retka dela svetskih majstora na izložbi u Londonu


Stotinak umetničkih dela Mikelanđela, Pikasa, Monea i drugih majstora koja su retko ili nikada nisu javno izlagana, predstavljena su u sedištu Kristija u Londonu pred aukciju na kojoj će dobiti nove vlasnike.

Pablo Pikaso: Usnula devojka (Kliknite za uvećanje)

“Ovo nije predstavljanje pred aukciju, ovo je širokoj javnosti namenjena izložba” radova iz privatnih kolekcija, kazao je Jusi Pilkanen, koji je u Kristiju zadužen za Evropu, Bliski istok, Rusiju i Indiju.

 

 

Među radovima izloženim do srede je Mikelanđelov “muški akt s leđa”, jedna od 24 skica koje je umetnik uradio za fresku “Bitka za Kašinu” koju nikada nije naslikao.

 

Ta skica, čija je vrednost procenjena na sumu izmedju tri miliona i pet miliona funti (3,4 miliona do 5,7 miliona evra) do sada je samo jednom bila javno izložena.

 

Tu su i 17 miliona funti vredni Moneovi “Beli lokvanji”, jedna od slika iz čuvene serije radova koje je francuski impresionista posvetio tim vodenim biljkama, kao i dva Pikasova rada, “Usnula devojka” i portret Dore Mar.

 

Kristi će većinu izloženih dela, čija je ukupna vrednost procenjena na više od 250 miliona funti (280 miliona evra), ponuditi na aukciji u naredne četiri sedmice.

Izvor: www.blic.rs

Izložba dela Đure Jakšića u njegovoj rodnoj kući


Izložba “Dela Đure Jakšića iz kolekcije Galerije Matice srpske”, biće otvorena 17. juna u rodnoj kući Đure Jakšića u Srpskoj Crnji, u okviru manifestacije Dani Đure Jakšića – Liparske večeri.

Na izložbi će biti predstavljeno 16 dela Đure Jaksića iz kolekcije Galerije Matice srpske, a prve slike tog pisca, pesnika i slikara Muzeju Matice srpske poklonio je 1880. godine vlasnik kafane “Kod kamile” u Novom Sadu Petar Jovičić, u kojoj je Jakšić slikao portrete srednjovekovnih vladara.

 

 

Kolekcionar Joca Vujić je 1934. godine Muzeju darovao dve slike Đure Jakšića, a tokom 20. veka Galerija je nabavila još neka dela, uglavnom portrete koji su otkupljeni od potomaka portretisanih.

 

Đura Jakšić (1832-1878) bio je slikar, pesnik, pripovedač i dramski pisac, koji je zauzeo istaknuto mesto u srpskoj umetnosti 19. veka.

 

U slikarstvu, Đura Jakšić se najviše ugledao na Rembranta i Rubensa, ali je uzore nalazio i među savremenicima i u onome što se dešavalo u aktuelnoj umetničkoj praksi.

 

Kao slikar je bio usmeren ka portretu i nacionalno-istorijskim temama, dok su njegovi počeci vezani za religiozno slikarstvo doživeli neuspeh.

 

U portretskom slikarstvu ostavio je bogatu galeriju likova među kojima je živeo i koje je susretao na putu provincijskog učitelja. Slikao je trgovce, zanatlije, popove, učitelje, sitne činovnike, oficire.

 

Dani Đure Jakšića, koji su ustanovljeni u čast tog rodonačelnika srpskog romantizma, ove godine se održavaju 50. put, a središnji događaj manifestacije jeste svečana dodela književne nagrade koja nosi Jakšićevo ime i koja se u kontinuitetu dodeljuje od 1986. godine.

Izvor: www.blic.rs

Mladen Jagušt: Danas su veštački i jabuke i ljudi


Maestro Mladen Jagušt, o dve svoje životne ljubavi – muzici i slikarstvu… Veliki dirigenti, kao nekada Karajan, imaju toliko snažnu moć nametanja svoje volje – da čak ne moraju ni da diriguju! Jer nije sve u rukama. Najvažnije je u čoveku

 Mladen Jagušt

Mladen Jagušt

DUŽE od šest decenija karijere maestro Mladen Jagušt “mahao je”, kako veli, gotovo sve što je želeo, iznova dokazujući status svestranog, velikog dirigenta. A prodajna izložba Jaguštovih akvarela u Muzičkoj galeriji Kolarčeve zadužbine otkriva i drugu stranu njegove stvaralačke ličnosti, i ono što u njegovim zvaničnim biografijama najčešće ne piše. Da od najranijeg detinjstva komponuje crteže, slikajući najrazličitije prizore: ulice, manastire, obale i vode reka, seoske kuće… Najređe, ili gotovo nikada – ljude…

* Da li je za dirigenta suštinska sposobnost da kreira svoju interpretaciju dela, ili da “prepozna” ideju autora?

– Ako neko ide samo na to da da svoj lični pečat, da bi se izdvojio ili bio interesantan – to je potpuno krivo. A ako delo izvodite onako kako mislite da bi se dopalo njegovom tvorcu – svejedno će to uvek biti samo vaša interpretacija, jer niko drugi ne može isto tako da diriguje.

SLIKANJE BEZ MUZIKE* SLUŠATE li muziku dok slikate?
– Ne mogu da slušam muziku dok bilo šta radim. Ovu zabavnu “muziku” i ne slušam, pogotovu ovu noviju koja je “što ružnija, to bolja”. Tu i tamo slušam evergrin. Kao mladić sam imao sam svoj džez bend. Kad na televiziji vidim ove “pevačice”, prvih nekoliko minuta ne mogu da razaznam ni na kom jeziku te žene pevaju. One izobliče naš jezik do neprepoznatljivosti, samo da bi to što više ličilo na engleski!

Komponovanje je danas lična ispovest. Ranije bi se izvođač “vrzmao” oko nota, improvizovao, i ljudi su išli da slušaju njega a ne kompozitora, ali nakon Betovena i Mocarta više nije bilo improvizacije te vrste. I ako se tačno držite nota, opet ćete delo izvesti na samo svoj, osoben način. Ako pronađete neku novu dimenziju, pristupićete mu drugačije od svakog drugog. A tek kada ga izvedete onako kako je to autor želeo, kada se do te mere približite kompozitoru – onda se može reći da ste veliki dirigent. Svaki čovek je poseban. Kada nastupate, potpuno ste otvoreni, kao da ste se svukli, i ako ste folirant – publika će to osetiti, a osetiće i ako doživljavate delo na pravi način.

* Neko je poznat po dirigovanju bez partiture, sa štapom… Šta je neophodno da bi se neko nazvao “velikim dirigentom”?

– To su sve sporedne stvari; lično sam radije dirigovao bez partiture, jer mi je bilo lakše da gledam ljude u oči, jer očima nekom mnogo kazujete.

Veliki dirigenti, kao nekada Karajan, imaju toliko snažnu moć nametanja svoje volje – da čak ne moraju ni da diriguju! Oni rade nešto rukama i orkestar svira sam. Jer nije sve u rukama. Ono najvažnije je u čoveku, u onome što osetite kada veliki glumac izađe na binu i samom pojavom vas začara. Isto je i kod dirigenta, i kod violiniste – koji može tehnički savršeno da odsvira nešto, a da tu ipak nema ni trunke senzibiliteta, tog nečeg neopipljivog. I to može da prođe, ali samo kod ljudi koji ne poznaju muziku, ovih novopečenih bogataša koji idu na koncerte iz pomodarstva. Oni komentarišu: “Ala mu rade ruke” i aplaudiraju mu kao što bi i nekom akrobati na užetu. A akrobata treba da izvežba tačku, dok umetnik – uz tehniku, pruža i osećanja, dira u dušu i uzdiže vas u svet koji je potpuno transcendentalan. I baš zato je svako od tih velikih, pravih, uvek drugačiji.

* Slikanje, usamljenička delatnost, je vaša druga ljubav. Da li je to što nikada ne slikate ljude motivisano željom da se osamite?

– Imam dva crteža svoje kćeri kada je bila vrlo mala, ali generalno sam bio srećan da “ne vidim” ljude. Svakog dana radio sam sa stotinak ljudi, a među ljudima morate biti spremni na svašta. U prirodi ne morate – osamite se i slikate.

Nedavno mi je jedan čovek pokazao sliku koju je kupio od uličnog prodavca; portret sa mojim potpisom! Setio sam se časova crtanja iz gimnazije: naslikao sam druga iz klupe iza moje, ali mi je nepoznanica ko je imao prilike ili računa da sačuva tu sliku, a nije mogao da zna da ću ja postati ja. To je jedan od nekoliko portreta koje sam potpisao.

Još kao dečak sam išao po selima oko Kragujevca i crtao seoske prizore. U jednom dvorištu na Tari, prišla mi je neopazice svinja i – pojela sliku. Volim da se “skembam” kraj Dunava, osamim i slikam. Ne podnosim kada me neko gleda, baš kao što ne podnosim ničije prisustvo kada za klavirom ponovim dvadeset puta pet-šest taktova da bih dobio tempo koji želim.

* Uvek slikate samo ono što vidite, nikada apstraktne ili imaginarne prizore?

– Biti moderan samo zato da bi se bio moderan, meni je besmisleno i smešno. Crtati zelenu površinu sa crnom tačkom? Takvi fantazmi me nikad nisu interesovali. Interesovala me je atmosfera: uhvatiti prizor u podne, kada se od sunca ne vidi tačno već je sve malo pomereno, u izmaglici, ode u neko plavilo… U svemu sam studiozan i ne volim improvizacije. I kao slikar moram imati kompoziciju, glavne kompozitorske linije… To su zakoni vrlo slični muzičkim. I u orkestru imate boje: oboa ima svoju, flauta svoju. Na slici, baš kao i u muzičkom delu, morate imati osnovni motiv.

* Postoji li šansa da se klasična muzika izbori za pobedu u takvoj atmosferi?

– Ne, nikakva. Oduvek je klasična muzika postojala paralelno sa onom drugom, muzikom “širih narodnih slojeva”. Tamburine su u renesansi išle uporedo sa misama. Onaj koga mama nije vodila na koncerte, ko nema muzički odgoj, ne može da prepozna vrednosti klasične muzike.

Danas se sve srozalo, pa i publika. Dođu na koncerte i posle prvog stava – aplaudiraju. To mi se nije dogodilo čak ni odmah posle rata, po dolasku partizana. I tada su postojali intelektualci koji su išli na koncerte i znali da se to ne radi. A sada, usred Beograda, ljudi aplaudiraju tamo gde se ne aplaudira!

* Kako “reanimirati” kulturnu baštinu – “Hasanaginica” koju ste prošle godine dirigovali prva je domaća opera na repertoaru posle ko zna koliko decenija?

– Posle užasno mnogo decenija! Nekada su vlastodršci, kada bi im dolazili razni Sukarni, vodili te goste u pozorište gde su gledali “Eru sa onoga svijeta” ili “Koštanu” – kao što ste u Pragu u svako doba dana ili noći mogli da gledate “Prodanu nevestu”. Danas sve uvozimo. Plaćamo da dođe strani ansambl, ili velika žurka u belom… Nekada smo sami imali i orkestar i hor i dvoranu, i teatar. Beograd u kom je sve to postojalo više ne postoji, a govorimo o Beogradu – prestonici kulture. Čime ćemo se reprezentovati kada nemamo ansambl, ili salu?

Ne jedemo čak ni naš luk, ni naše jabuke. Sve to je brisanje jednog identiteta, svođenje nacije na potrošačko društvo. A kao što svaka ta jabuka izgleda isto, jednakog oblika i podjednako crvena, spolja predivna a iznutra – poput gume, bez ukusa jabuke, tako su i ljudi pretvoreni u veštake – gleda se samo spoljašnost, niko više ne mari za unutrašnjost.

Kenedi, zvezda, svira na violini Vivaldijeva “Godišnja doba” i ljudi se oduševljavaju. I on možda ima sjajnu tehniku – ali to više nije Vivaldi. On nije imao gudalo koje može da skače, tako se nije sviralo u baroku. Dakle, on pretvara Vivaldija u nekakvu modernu, prostačku tekovinu.

A naučno je dokazano da čak i krave daju najviše mleka kada im puštate muziku baroka!

Izvor: www.novosti.rs

 

Sinkretizam muzičke i likovne umetnosti


Beograd – Proslava Dana Rusije u Srbiji postaće tradicija, kako je prošle godine ruski ambasador u našoj prestonici Aleksandar Konuzin i predložio, prilikom nastupa ruskog Tera kvarteta na Kalemegdanu. Ovogodišnja svečanost zakazana je za utorak (14. jun) u Sava centru gde će simfonijski orkestar „Nova Rusija“ od 110 članova sa dirigentom Jurijem Bašmetom izvoditi ruske muzičke kompozicije sa prelaza 19. na 20. vek. Uporedo sa muzikom Čajkovskog, Prokofjeva i Šostakoviča, zahvaljujući tehnologiji koja se koristi prvi put u Evropi, u trodimenzionalnom formatu biće prikazana remek-dela ruskih avangardnih slikara, iz kolekcije Državnog muzeja Rusije.

– Dvogodišnja uspešna saradnja sa NIS-om ovaj put donela nam je nešto što će Evropa prvi put imati prilike da vidi, a svega nekoliko svetskih gradova nakon Beograda će imati tu čast da u njima gostuje ovakav muzičko-scenski spektakl u kojem jedino vaše čulo mirisa neće biti angažovano. Nastupom u SC postavljaju se standardi u povezivanju umetnosti u integralno umetničko delo budući da je s jedne strane tu muzika, sa druge slikarstvo Rjepina, Šagala, Plastova i drugih, a uz to ide i dizajn, jer je jasna veza između avangardnog slikarstva i dizajna. Najbolje od svega je što ćemo zahvaljujući ovoj tehnologiji moći da posmatramo rekonstrukciju procesa nastajanja dela, što je za mene, fah-idiota, fascinantno jer još uvek ne razumem ni kako telefon funkcioniše – rekao je na konferenciji Ivan Tasovac, direktor Beogradske filharmonije.

Članica Gradskog veća zadužena za kulturu, Vesna Marjanović, istakla je da se radi o događaju vrhunskog značaja jer se radi o bogatoj ruskoj baštini koja je deo evropske.

– Povrh toga, pred nama će biti dirigent koji svetom pronosi najbolja dela klasične muzike, a koji je odrastao na Hendriksu i potpuno drukčijim uticajima – rekla je Marjanović.

Elena Konova, direktorka Funkcije za korporativne komunikacije NIS, naglasila je da je ideja rođena prošle godine kada je Aleksandar Konuzin predložio da proslava Dana Rusije postane lepa tradicija u Beogradu i da je zato bilo važno da se Beograđanima podari interesantan kulturni poklon.

– Veoma lako vam govorimo o stvarima koje nikada nismo videli, jer se ovako nešto prvi put prikazuje. Imali smo nekoliko projekata, ali ovaj nije bio na prvom mestu iz jednostavnog razloga: veoma je skup! Polovina troškova odnosi se samo na put i smeštaj orkestra od 110 članova… Ipak, zahvaljujući Gazpromnjeftu i Gazprom Exportu, NIS-u i Ruskoj ambasadi, ali i insistiranju Ivana Tasovca da se baš ovaj projekat prvi put prikaže u Beogradu, uspeli smo da to izvedemo – kazala je Konova.

Izvor: www.danas.rs

Džoja Ratković Gavela: Društvo koje ne vidi sebe


BEOGRAD – Četiri decenije rada ilustratorke, crtača, karikaturiste i slikarke Džoje Ratković-Gavele povod je za njenu retrospektivnu izložbu u Muzeju primenjene umetnosti (kustos Slobodan Jovanović). Dala joj je naziv “Sa vetrenjačama” da bi i njime ilustrovala svoje autorske probleme i dileme bliske Don Kihotu, Sizifu, Hofmanu ili Kafkinim likovima.

Džoja Ratković Gavela: “Srbija neguje kulturu preko veze”

Predstavila nam je tri stotine radova iz ogromnog opusa koji pripada samom vrhu srpske ilustracije druge polovine XX veka. U izboru koji je sačinila nema slika – one su predviđene za posebnu izložbu u jednoj od beogradskih galerija – ali zato ima (premijerno) njenih crteža za austrijske, nemačke i švajcarske izdavačke i novinske kuće.
Džoja Ratković Gavela je još za vreme studija na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu počela da radi za jugoslovenske izdavačke i novinske kuće, postepeno izgradivši crtež “kome nema šta da se doda, a još manje da se oduzme” (primećuje Nikola Kusovac u katalogu). Od početka devedesetih do pre tri godine živela je na realciji Beč – Beograd, a onda je odlučila da se vrati ne pomišljajući da je ovde čeka još jedna borba s vetrenjačama, o kojoj crtačku ideju još nema jer ne može da pomiri osećaj nostalgije za svojom zemljom i odbačenosti u njoj. Njena ironija i satira još nisu sve rekle o viđenju društva koje “ne vidi sebe”.

 


Ilustracija za knjigu Lj. Đokića “Mali život na četiri šape”, 1987.

Šta predstavljaju vaši crteži?
– Moji crteži su zapisi iz dnevnika, ilustracije za knjige, reakcije na ljude i pojave oko mene, sećanje na mostarske maslinjake, familiju, fizionomije mojih prijatelja… Karikatura je, pak, rezultat moje radoznalosti. Linija je za mene svetinja kao i stih. Crtež je sve, i početak i kraj umetničkog dela, bilo kojim sredstvom da se izvodi. Zato su stari majstori morali biti odlični crtači. Danas mnogi beže u sliku misleći da je s bojom lakše. Retki shvataju da je i boja zahtevna, a ne mimikrija za neznanje.
Na koga mislite?
– Na one koji štos proglašavaju za umetničko delo, koji karijeru grade na lakim dosetkama, dok se mi, uopšteno govoreći, time ponosimo. Ima takvih i napolju, ali u ovolikom broju – ne. Zato se osećam iznevereno u svojoj zemlji. Gde god sam putovala i izlagala, znalo se kome se dodeljuju termini u galerijama, ko može biti pozvan da crta za izdavače ili novine. Nije se moglo niti se može preko reda i bez crtačke veštine uspeti. U nas su oni koji život posvećuju umetnosti – ljudi na margini.

 

Ilustracija ”Ptica” za „Wiener Journal“, 2001.


Jeste li vi izuzetak koji potvrđuje pravilo?

– Donekle. Zahvaljujući Muzeju primenjene umetnosti, Narodnom pozorištu koji mi je pružio priliku da pokažem svoje baletske crteže, kao i galerijama “Haos” i “Nju moment”.
Jedini ste srpska umetnica kojoj je data prilika da izlaže u Bečkoj operi. Vrednuje li se to dovoljno?
– Da, u inostranstvu, ovde ne – da ne narušavam ugodnu uspavanost. Srbija neguje kulturu preko veze. To je jedini način da umetnici dobijaju povlastice i priznanja. Gotovo je opasno ako neko mnogo radi, posvećene društvo preskače. Eto to su moji utisci po povratku.

 

Ilustracija za “Neue Zurcher Zeitung”, 1997.


Niste pomišljali da vas ponovo očekuje borba s vetrenjačama?

– U Beč sam otišla (iz Mostara) da pomognem sebi i mojima, a i da se okušam u tuđoj zemlji. Stekla sam poštovanje duboko nam nenaklonjene sredine, a moje jedine preporuke bile su moji crteži. U jednom trenutku radila sam istovremeno za sedam novina. Nostalgija me je dovukla natrag.


Šta je neposredan povod za ozlojeđenost?

– Četvrti put sam odbijena za tzv. nacionalnu penziju – ja koja ispunjavam ne sve uslove za ovo državno priznanje već pet puta više. Svojevremeno mi je ministar kulture rekao da je moj zahtev nepobitan. Da li ću još više ispaštati zbog ovoga što vam govorim!? Pitam direktno: po kom osnovu umetnici koji nemaju nagradu za životno delo dobijaju državnu nadoknadu za izuzetne rezultate u promociji naše kulture?

 

Radna biografija

-Džoja Ratković Gavela
(Mostar, 1941)
-40 samostalnih izložbi
i 350 grupnih
-Izlagala u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu, Štutgartu, Beču, Parizu, Montrealu, Skoplju, Diseldorfu…
-Objavljivala crteže u novinama: „Mladost“, „Student“, „Književne novine“, „Književna reč“, „Jež“, „Oko“ (Zagreb), „Pavliha“ (Ljubljana), „Oslobođenje“ (Sarajevo), NIN, „Politika“, „Wiener Journal“, „Wiener Zeitung“, „Standard“, „Beauty“, „Image“, „Neue Zürcher Zeitung“, „Die Presse“…
-Ilustrovala 40 knjiga za izdavačke kuće “Vuk Karadžić”, “Prosveta”, BIGZ, Matica srpska, “Narodna knjiga”, Srpska književna zadruga.
-Nagrade: “Zlatno pero” (tri puta), zlatna plaketa ULUPUDS-a, prva i druga nagrada na Bijenalu ilustracije u Sarajevu, druga nagrada za karikaturu na Evropskom bijenalu karikature, „Feldkirhen“ (dva puta), nagrada za zvanje istaknutog umetnika ULUPUDS-a, nagrada za životno delo ULUPUDS-a…

 

Izvor: www.blic.rs