Džoja Ratković-Gavela: Na delu je unošenje zbrke


Umetnica govori o četiri decenije rada, estradi, krizi morala i Izgubljenoj duhovnosti. Čini mi se da sam od aktuelnog i trenutnog uvek pravila jednu univerzalniju priču – o čoveku

 Džoja Ratković-Gavela

Džoja Ratković-Gavela

ČETIRI decenije rada ilustratorke, crtača, karikaturiste i slikarke Džoje Ratković-Gavele povod je njenoj velikoj retrospektivi sa oko 400 radova u Muzeju primenjene umetnosti. Dobitnica najviših domaćih i međunarodnih priznanja kao i nagrade za životno delo publici predstavlja deo svog bogatog opusa memorisanog u stotinama knjiga, časopisa, novina… u zemlji i inostranstvu. A sam naziv izložbe, “Sa vetrenjačama”, upućuje na njen nepokolebljivi moralni stav, visoke kriterijume, koje je, pre svega, sama sebi postavljala u svom beskompromisnom umetničkom angažmanu. Uprkos impozantnom opusu i nagradama, Džoja Ratković-Gavela ni iz četvrtog “izvlačenja” nije dobila nacionalnu penziju…

(NE)RAD NA KULTURISrbija ne radi na kulturi. Srbija intenzivno radi na supkulturi, na rušenju kulture. Muzeji su zatvoreni. U inostranstvu se ne predstavljamo reprezentativnim izložbama. I ne pamtim gde sam sve – od centra “Žorž Pompidu” do Berlina – nekad izlagala uz podršku države. Država je zvala najbolje umetnike da izlažu, a sad od toga nema ništa. A kad duhovnost naroda pada, onda nema društvenog napretka. Duhovnost Srbije – kažem sa velikom tugom – veliko je razočaranje.

* Kakav je osećaj kad na jednom mestu, sažeto, vidite četiri decenije angažmana?

– Čini mi se da sam se multiplikovala, kao da je ovo radilo nas deset. To je bio maraton, znala sam mesečno da predam po 30 crteža. Događalo se da sam na godišnjim odmorima u Grčkoj radila i po 13 sati dnevno. Celo jedno izdanje za ciriški sajam knjiga je opremljeno mojim radovima. Radila sam za domaće novine, posebno za “Jež”, ali i za “Prese”, “Standard”, “Kurir”, “Viner žurnal”, “Viner cajtung”, “Furhe”…

* Bili ste angažovaniji u inostranstvu nego u zemlji?

– Ne bih tako rekla. Ali, činjenica je da sam pokrivala skoro ceo austrijski prostor, radila sam za osam ili 10 listova. Ali, to je prestalo kad su desničari došli na vlast.

* Iako Nikola Kusovac tvrdi da ste stvorili svoj vlastiti svet – karikature svedoče da ste bili u kritičkoj vezi sa stvarnim životom?

– U karikaturi nije ona stvarnost koja je nadohvat ruke. Nisam reagovala na prvu loptu. Situacija je bila samo povod za moje objašnjenje. Čini mi se da sam od aktuelnog, trenutnog pravila univerzalniju priču o čoveku. Uvek o čoveku.

* Dosta ste uradili ilustracija za decu. To je teren koji su umetnici danas napustili?

– Velika je razlika između vremena kad sam ja sa kolegama iz udruženja radila za decu i danas kad se time skoro niko ne bavi. To su bili izvanredni ilustratori, koji nisu otaljavali posao – Dana Mojsilović, Mihajlo Pisanjuk, Dušan Petričić… Kad bi čovek stao pred izlogom knjižare pred mnoštvom dečijih knjiga, mogao je da napaja i oči i dušu. Danas pokušavam da pronađem to vreme i taj kvalitet – ali, uzalud. Mladi ljudi se u pozorištu uče agresiji. Na izložbi jedu pasulj uz užasnu muziku. Na svakom koraku nudi im se prostota.

NOSTALGIJADevedesetih sam otišla u Beč, ali stalno sam se vraćala. Reč je o velikoj ljubavi i nostalgiji. Naprosto sam bolovala i puno radila da bih se lečila. Branila sam Srbiju i delom, priznanjima koje sam dobijala ali i fizički – izlazeći na demonstracije. A sva ta priznanja nisam dobijala zato što sam nekog poznavala.


* Da li to sasvim jasno govori o brizi društva za mlado pokolenje?

– Srbija ne vaspitava budući naraštaj jer su uzori estrada, koja je na najnižem nivou. U Srbiji je zapostavljena duhovnost. Ne vrednuje se kvalitet, talenat, trud – a umetnost na tome počiva. Do vrednih rezultata dovode jedino energija, ogroman rad, ljubav, a to se ovde ne prepoznaje i ne vrednuje.

Sve se radi ili preko partijskih ili preko nekih drugih veza. To je sprovedeno na svim nivoima i zaista je zastrašujuće – bar za mene koja znam Srbiju od pre 40 godina.

* Sve se dešava u kuloarima?

– Nekad bi me vesti o nagradama zaticale na putovanjima ili u radionici, a danas da bi čovek dobio nagradu, mora da sedi u hodniku iza vrata gde žiri zaseda. Smešno je da ja moram da podsetim Ministarstvo kulture da postojim, da sam neko ko je uložio život u kulturu ove zemlje – i ovde i u inostranstvu. Posle 40 godina i svih priznanja, ja moram ministarstvu da objašnjavam ko sam.

SREĆAZaista mi se desila velika sreća da me se Muzej primenjene umetnosti setio i da me je podržao. To da sam dobila retrospektivu, na koju čekam tri godine, za mene je bila tolika sreća da nisam spavala tri noći. To mi je i uteha da ovde ipak mogu da živim. Sad je potpuno drugačija atmosfera. Ranije umetnik nije morao imati poznanike u galerijama da bi bio prepoznat kvalitet njegovog dela i da bi izlagao.

* Veze i vezice su uvek bile…

– Ali sad je to toliko naraslo da čovek koji crkava za umetnost može da crkne od zanemarenosti, marginalizovanosti, konačno i od gladi. Danas je na delu toliko unošenje zbrke u umetnost u Evropi i onda, jasno, i ovde. U Austriji se podigao glas protiv tih “umetnika” koji love u mutnom i koji hoće na brz i jeftin način, pomoću šoka, da skrenu pažnju na sebe i da steknu slavu. Hundredvaser je pobegao iz Austrije iz bunta protiv kiča, Ernest Fuks još pruža otpor, još se tekstovima bori protiv onih koji buncanjem hoće da šokiraju publiku.

* Šta treba da predstavlja Srbiju u inostranstvu?

– Srbija ceni svoje ljude koji idu i pevaju po našim klubovima diljem Evrope. To je smešno i pokazuje da su stvari postavljene naopako. Oni pevaju Srbima, u kulturnim centrima izlažu Srbima. Ti ljudi dobijaju vrhunsku podršku od države. To je najžalosnije. Meni su u austrijske galerije dolazili Austrijanci i znali su da dolaze Srpkinji, koja voli Handkea, koja je protiv bombardovanja – ali dođu na izložbu i poklone mi se. A ja moje goste Austrijance, u poslednje dve godine nisam imala kud da odvedem, jer su naši najznačajniji muzeji – zatvoreni.

Izvor: www.novosti.rs

Bijelane u Veneciji: Svetlo i tama savremene umetnosti


Šetnja kroz najzapaženije nacionalne paviljone na 54. Venecijanskom bijenalu, koji je privukao ne samo novinare i stručnu javnost već i džet-set, kolekcionare, milijardere…

 Ruski i srski paviljoni u Veneciji

Ruski i srski paviljoni u Veneciji

VENECIJANSKO bijenale je davno “izašo” iz Đardina gde je bezmalo 30 nacionalnih paviljona – “starosedelaca” ove najveće, najstarije i najuglednije bijenalne smotre likovnih umetnosti. Među njima je i paviljon Srbije koji je – kao jugoslovenski – izgrađen i otvoren 1938.

Venecijansko bijenale “osvojilo je” i Bijenale i Arsenale, pa se tu umesto oružja danas “skladišti” umetnost mnogih zemalja. Tu je lociran i novi italijanski paviljon koji je svojom kontraverznom postavkom izazvao podosta komentara. Ipak, ako bi entuzijasta hteo da pregleda svih 89 nacionalnih paviljona trebalo bi mu mnogo više od tri dana koliko traje vernisaž – otvaranje za novinare i stručnu javnost.

Najveći do sada – 54. bijenale u Veneciji proširio se i u mnogim palatama Venecije i privukao ne samo novinare i stručnu javnost već i džet-set, kolekcionare, milijardere… Na obali, neposredno pored Đardina, sva tri dana vernisaža stajala je usidrena “Luna”, četvorospratna jahta Romana Abramoviča koji je tu verovatno bio zbog sklonosti svoje devojke Daše Žukove prema savremenoj umetnosti. Među posetiocima Bijenala prepoznali smo i kultnog andergraund reditelja Džona Votersa koji je, upitan da li je video paviljon Srbije, rekao da je izložba “Svetlost i tama simbola” Dragoljuba – Raše Todosijevića – “odlična i jaka”. Ova izložba nagrađena je i nagradom Uni kredit banke sa 150.000 evra, a nagradu žirija Bijenala za najbolji paviljon dobila je Nemačka.

PRIVATNE KOLEKCIJEBIJENALU su konkurisale privatne kolekcije, izložene u nekadašnjim skladištima i palatama. Pre svih, kolekcija francuskog milijardera Fransoa Pinoa na Dogani i u palati Grasi. Ali dugi redovi pred paviljonima bili su “bezazleni” prema onom pred crkvom svetog Marka koju godišnje obiđe oko 20 miliona posetilaca. Otvaranja paviljona smenjivala su se i sa prijemima po okolnim ostrvima, a austrijsko primanje na Đudeci spadalo je među najveće koji su održani tokom vernisaža 54. venecijanskog bijenala.

Paviljon Nemačke bio je pretvoren u crkvu sa klupama-klecalima, polijelejom nad “oltarom” gde je bilo i platno na kom su projektovani radovi nemačkog sineaste Kristofa Šligensajfa. Ovaj pozorišni umetnik umro je u avgustu prošle godine, i verovatno je zbog toga sve odisalo tamnom i pomalo morbidnom atmosferom.

Diohnadi je paviljon Grčke rešio minimalistički, obloživši ga drvetom. U “kocki” je publiku dočekala horizontala – voda preko celog poda paviljona, i svetleća vertikala. Andrej Monastirski je u ruskom paviljonu postavio ambijentalnu instalaciju koja je osim tri, pri vrhu lancem vezana “venecijanska” drvena stuba, imala i drvene krevete iz gulaga što je bilo u dosluhu sa brzo i monotono izgovaranom molitvom – zvukom.

Švajcarski paviljon je kao suprotnost kreativnim dometima i šokovima predstavio neinventivnu ambijentalnu celinu gde su svi predmeti, počev od sprava za vežbanje, bili uvijeni u alu-foliju.

U centralnom paviljonu Đardina, umetnička direktorka 54. bijenala Biće Kuriger, predstavila je “Iluminacije”, temu zadatu za ovaj značajan likovni skup. Baza njenog koncepta u kom je bila predstavljena prava “papazjanija” bilo je delo Jakopa Tintoreta, a i publika se najviše zadržavala pred nekoliko slika starog majstora. Posebna bizarnost ovog paviljona bilo je oko dve hiljade prepariranih (venecijanskih?) golubova – poznatog italijanskog umetnika Mauricija Katelana – koji su “čučali” na instalacionim cevima pod plafonima izložbenih sala. Na to umetničko delo su protestom reagovali aktivisti za zaštitu prava životinja!

U Arsenalima gde je bio i pres-centar, nalazi se i novi italijanski paviljon. “Umetnost nije stvar mafije” bio bi moto italijanskog paviljona u slobodnom prevodu. Vitorio Zgarbi, kurator paviljona, pozvao je oko 150 osoba da odaberu umetnike. Naime, teza je bila da ne treba uski krug stručnjaka i bogatih kolekcionara – “mafija” da kreira likovnu scenu već je treba demokratizovati. No “demokratizacija” viđena u italijanskom paviljonu ličila je ponajpre na anarhiju. Pre je to bila izložba osrednje i sumnjive umetnosti. 

Među onima koji su iznajmili prostore za svoj nastup u urbanom tkivu Venecije bila je i Crna Gora koja se predstavila projektom Marine Abramović “Obod bistre vode”. Negdašnja fabrika frižidera na Cetinju treba tako u narednih deset godina da postane međunarodni multimedijalni kulturni centar gde će se proizvoditi filmovi, igra, opera. Umetnička dela koja tu budu nastajala, ostajaće u jednoj od hala bivše fabrike.


Izvor: www.novosti.rs

Stripovi iz frizerske radnje


Jedini posao koji daje dovoljno izazova, koji nije šablonski, i koji mi daje slobodu izraza je frizerski. I taj posao ima elemente umetnosti kao i svakodnevno crtanje za novine

Stripovi iz frizerske radnje

Živo se sećam da je preko puta očeve radnje bila kuća jednog povratnika iz Nemačke i “mercedes”. To auto mi je bilo interesantno i crtao sam ga bezbroj puta… Mora da je bilo interesantno i simpatično mušterijama da jedan mali dečak sedi i predano crta, pa sam dobijao bezbrojne pohvale koje su mi prijale i terale da radim iznova.

Stripovi iz frizerske radnje 

 

Sabahudin Muranović ima 42 godine, radi kao frizer, i već skoro šest meseci autor je stripa koji izlazi na četvrtoj strani Danasa. Živi u Prijepolju, odrastao je u trgovačkoj porodici, a danas radio kao frizer.

– Zbog toga sam se uvek poprilično čudio odakle meni taj nagon za crtanjem, jer ni po očevoj ni po majčinoj liniji niko nije imao takve sklonosti, ali opet trgovački poziv meni je bio stran i neinteresantan. Očeva loza potiče od Murana iz Prijedora i Cazina, a majčini su bili poznati uzgajivači grožđa i duhana, čuveni Nazrajići iz Mostara. U blizini porodične kuće nalazila se prodavnica u kojoj je otac radio i ja sam po ceo dan bio sa njim i kao jedinac bio sam razmažen i nemiran da bi sprečio da premećem i rušim artikle sećam se da bi mi davao svesku i olovku da učim slova, jer uskoro ću u školu a ja sam crtao i to su ujedno moja prva crtačka iskustva kojih se sećam – kaže Muranović.

Kasnije je došao do stripova o Velikom Bleku, kapetanu Mikiju, Zagoru, bio očaran njima i predano precrtavao pojedine minjete iz tih stripova u svoj blok.

– U osnovnoj školi sam često imao neprilike, crtao sam karikature nastavnika i učenika, ali bilo je i onih koji su zapazili moj talenat i podržali me – najpre moj nastavnik likovnog Zoran Slović, koji me je gurao da idem dalje sve od petog razreda, a u osmom upriličio izložbu u holu škole “Sveti Sava”. Bilo je izloženo od prilike dvestotinjak radova, uglavnom stripa i karikature. Ne treba ni pomenuti da sam bio ushićen. Crtanje postaje moja opsesija … Mom ocu se nije dopadao put kojim idem i govorio mi je: “Od umetnosti se ne živi’’, a još tada sam znao da je moj život u njoj – kaže Muran, kako ga zovu prijatelji i mušterije.

Osamdesetih godina počinje ekspanzija ju stripa, novi talas mladih umetnika, Zagrebačka škola, Novosadska, Beogradska..

– Istina je da sam noćima sanjao susret sa Branislavom Keracom, on je u mojim očima bio najveći crtač, moj uzor, čak sam mu i pisao a mojoj sreći nije bilo kraja kada sam dobio odgovor. Njegov način kadriranja trajno je ostavio traga u mom načinu rada. Kobra, Žena mačka, kasnije, Tarzan, bio je udžbenik iz kojeg smo predano učili ja i nekolicina mojih drugara, ljubitelja stripa. Sećam se da sam tih godina izuzetno predano radio i nadao se da će konačno doći moja šansa… Učestvovao sam na nekoliko konkursa, ali nisam napravio neki značajniji rezultat – seća se Muran.

Molio je oca da urgira kod rođaka koji je bilo zaposlen u vojnom oseku da vojsku služi u Novo Sadu, kako bi celu godinu dana imao priliku da posećuje redakcije i stiče poznanstva sa ljudima iz sveta stripa.

– Nažalost, počinju devedesete, rat i sve ono o čemu i ne treba pisati jer se svi živo sećamo tog ludila, gase se jedno za drugim sva strip izdanja i samim tim prestaje svaka moja nada kao strip crtača. Ja nastavljam sa grafikom, slikarstvom i bareljefom… Pomalo zbog izazova, a pomalo zbog komercijale – jer bila su teška vremena. Te godine počinje moje interesovanje za frizerski poziv, jer je to jedini posao koji daje dovoljno izazova, koji nije šablonski, i koji mi daje slobodu izraza. I da taj posao ima elemente umetnosti govori i nekoliko revija koje su organizovane i u kojima sam učestvovao u Prijepolju – jedna od njih je bila samostalna “Poezija u kosi“ koja je više podsećala na koreodramu nego na reviju frizura jer su svi modeli bili kostimirani. Kad smo kod pozorišta, možda je vredno naglasiti moje iskustvo u amaterskom pozorištu gde sam nastupao kao glumac u šest pozorišnih predstava. Ali moja ljubav prema stripu ostaje u meni duboko skrivena i nada se nije gasila… 1998. godine, profesor Dragan Despotović koji je pratio moj rad proteklih godina i sa kojim sam bio dobar prijatelj, predložio je izložbu i ja sam prihvatio. On je napravio selekciju radova i u gradskom muzeju na moj rođendan 18. novembra… Otvorena je moja prva samostalna izložba. Od tad do današnjeg dana imao sam jedanaest samostalnih i osam skupnih izložbi u Srbiji i Crnoj Gori. Poslednje tri izložbe Priboj, Rožaje i Arilje su protekle u znaku mog povratka svojoj neafirmisanoj ljubavi stripu i karikaturi. Posebnu radost mi pričinjava saradnja sa dnevnim listom “Danas’’ sa kojim sarađujem od 30. decembra prošle godine. Nadam se na opšte zadovoljstvo – kaže Sabahudin Muranović.

Grafička novela „Faruk“

Raduje me saradnja sa turskim kulturnim centrom u Sarajevu (koledž Hizmet) po čijoj narudžbi radim grafičku novelu “Faruk’’, koja govori o jednoj višekonfesionalnoj muzičkoj grupi u poratnom Sarajevu, odnosu mladih prema stvarnosti koja ih okružuje… Imaće oko 135 strana. I nadam se da će 18. novembra biti otvorena izložba originala i promocija štampanog izdanja, ali to je samo uvertira u niz izložbi u BiH-Federaciji i Republici Srpskoj – priča Sabahudin.

Izvor: www.danas.rs

Време културног хаоса


Овде се данас вреднује брза, инстант уметност, која још није прошла кроз суд времена, каже Џоја Ратковић Гавела

 

Сопствени пут, рад Џоје Ратковић Гавеле

Уметнички кредо Џоје Ратковић Гавеле, чије илустрације, цртеже и карикатуре, настајале у периоду од дугих 40 година стваралаштва, од вечерас у 19 сати можете да видите на ретроспективној изложби у Музеју примењене уметности под називом „Са ветрењачама”,језгровитоје описао кустос поставке Слободан Јовановић: „Назив изложбе описује идејну повезаност ауторке са проблемима и дилемама блиским Дон Кихоту, Сизифу, Хофману или Кафкиним ликовима. Иронија и сатира се мешају у виђењу друштва које ’не види себе’. Крајњи продукт оваквог поступка је бескомпромисан став да је доследност основна карактеристика уметничког ангажмана”.

И истина је, како каже ова уметница, у кратком разговору вођеном у паузи између постављања радова на зид галерије, да је бескомпромисност црта њеног карактера и кад промишља и кад ствара и кад критикује.
Најпрео промишљању. Радова је више од 300, стварани су још од 1969. године и спадају у сам врх српске и аустријске илустрације друге половине двадесетог века.Њених руку дела покушај су да живот, пун невоља, мрачних ћошкова и оштрих ивица преобуче у светлост.

–Истина није у ономе што могу да додирнем, већ у ономе иза, ономе што нас дубоко узнемирава или радује. О чему промишљам. Ја сам само инструмент за обелодањивање те истине. Мотиви бирају мене. Окупирају ме и узбуђују, нагоне ме на умовање и рад.

Што нас доводи до стварања. Иако је јако дуго била заокупљена цртежом,данас се углавном бави само сликарством и то је потпуно задовољава. Тражи, испитује. И ужива.

– Док сам цртала, имала сам осећај да ми је све време нешто недостајало. И то нешто ме је терало даље. Сликарство је за мене увек било тајна, празник, нешто посебно, нешто што ми је дуго времена било недоступно. Јер, супруг и ја нисмо имали довољно новца да обоје сликамо па сам се бавила техником која, условно речено, мање кошта. Аликоја ми је, искрено, много, много пружила. Међутим, деценијама сам, заправо, цртала у боји, па је сликарство дошло као продужетак свега тога – каже Џоја Ратковић Гавела.

Односно, како то са дистанце објашњава Никола Кусовац, стиче се утисак да је њено опредељење за рад техником уља на платну дошло као израз унутрашње тежње за слободом, као потреба да се после исцрпљујуће цртачке борбе са материјом предахне и нађе одушка у лагоднијем медију и окретању од животних проблема ка животним радостима – ћерки, унуци, најмилијима, пејзажима… Зарад бега од опоре реалности.

И ту долазимо до критике. Која датира од повратка у Србију, који се десио претри године. Трансформацију је доживела и она али и друштво у које се вратила. Што се овог другог тиче, тај преображај добио је негативан предзнак.

– Овде данас влада једна врста културног хаоса у којем се не вреднују прави квалитети. Вреднује се брза, инстант уметност, она која још није прошла кроз суд времена. Праве ствари морају да се брусе, да се усавршавају до ситних кристала. Тај рад, труд, непрекидан лични напредак, то, изгледа, овде више није важно. Лично, осећам се као да сметам и то осећам од кадасам се вратила. То ме, наравно,растужује али не и паралише. Напротив.

Izvor: www.politika.rs

Vorholov portret Debi Hari na aukciji


Portret pevačice grupe Blondie Debi Hari čiji je autor Endi Vorhol biće ovog meseca ponuđen na prodaju na aukciji u Londonu.

Procenjuju se da bi Vorholov portret mogao da dostigne sumu od 5,5 miliona funti, objavio je BBC.

Rad iz 1980. godine biće ponuđen 29. juna, u okviru dvodnevne aukcije savremene umetnosti.

Na aukciji će se naći i dela iz zbirke Dejva Stjuarta iz grupe Eurythmics. Među sedam radova u ponudi biće slika Dejmijena Hersta koju je umetnik posvetio Stjuartu.

Prema rečima Čejen Vestfal iz Sotbija, portret Debi Hari je “vrhunac Vorholovog istraživanja javne fascinacije ženskim kulturnim ikonama”.

Prošlog meseca, Vorholov autoportret s početka 1960-ih godina prodat je za 38,4 miliona dolara na aukciji u Njujorku.

Izvor: www.mondo.rs

Svetski praznik grafike u Srbiji


Prvi međunarodni trijenale grafike, u organizaciji Udruženja likovnih umetnika Srbije, otvoren je centralnom izložbom u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić”. Na manifestaciji se mogu videti grafike iz Japana, Kine, Indije, Kanade, Meksika, SAD i Evrope, uz, naravno, naše, te su posetioci dobili jedinstvenu priliku da na jednom mestu do 30. juna steknu uvid u savremene tokove ove oblasti likovnog stvaralaštva.

 

Halil Tikveša, “Zagrljaj”- KLIKNI za uvećanje grafika (+)

Ravnopravno su zastupljene sve tehnike i stilovi, od apstrakcije i minimalizma, do ekspresije i figuracije, a upada u oči da umetnici sve češće pribegavaju tradicionalnim tehnikama poput drvoreza, kao najstarijoj, litografiji i bakropisu, iako ima i digitalnih grafika. Domaći umetnici učestvuju na smotri po pozivu i izboru selekcione komisije, dok su strani uvršteni po preporuci ili kao stari saradnici našeg Odseka za grafiku na Fakultetu likovnih umetnosti.
– Trijenale je zamišljen kao susret grafičara iz celog sveta i mi smo stvarno zadovoljni da 35 zemalja ima predstavnike na ovoj izložbi – kaže organizatorka izložbe i rukovodilac Centra za grafiku i vizuelna istraživanja prof. Biljana Vuković.- Umetnica iz Kanade preporučila je umetnike iz Indije, Belgija – Luksemburg, Danska – Norvešku, umetnik iz Norveške umetnike iz Kine, umetnica iz Teksasa umetnike iz Slovačke i Meksika, umetnica iz Londona umetnicu iz Njujorka, pa su njihove preporuke imale preporuke. Lančanom reakcijom prijateljske preporuke kao da su upaljene male svetiljke širom sveta: u Srbiji se dešava veliki praznik grafike, hajde letimo tamo da se družimo!

 

 

Milan Blanuša, “Does everything”(++)

Veliki broj umetnika je poklonio svoje grafike, tako da je na izložbi inicirano i formiranje zbirke Trijenala, što može biti novi početak za srpsku grafiku koja je nekada, u vreme Beogradskog grafičkog bijenala, bila na glasu u regionu.
– Kako su radovi pristizali sticala sam sve bolji utisak o njima. Prezentacija stvaralaca iz Srbije je odlična. Puno je uglednih umetnika iz inostranstva, veliki broj profesora s univerziteta širom sveta. Isto tako ima i mladih, čiji su radovi sveži, interesantni i provokativni. Izdvojila bih Itana Grina, koji dolazi iz Njujorka, iz radionice „Lower East Side Printshop”, koju vodi naša umetnica Dušica Kirjaković, čiji rad „Pored Džimijevog noćnog stočića” predstavlja pravo otkrovenje – reč je o sito štampi na 60 slojeva ukomponovanih u jednu transparentnu grafiku-skulpturu – istiće prof. Vuković.

 

Nagrađeni rad: Majkl Barns, SAD, “Zloćudni arsenal” (+)

Prateće izložbe Trijenala grafike čine postavke Inger Lize Rasmusen (Danska) u Galeriji grafičkog kolektiva, Malgorzate Malvine Njespođevane (Poljska) i grafike studenata Grafičkog odseka Fakulteta likovnih umetnosti u Centru za grafiku i vizuelna istraživanja. Na istom mestu tokom trajanja manifestacije za sve posetioce otvorena su vrata grafičke radionice i to ponedeljkom i sredom od 12 do 14 sati.

 

 

Nagrađeni rad: Katarina Alempijević, “Mapa nezavisnosti IV” (+)

O entuzijazmu organizatora koji su se odvažili da srpsku grafiku “odlede”, a svetsku prikupe, ne može se govoriti kao da je reč o pustolovini u kojoj se nije znao ni kraj ni početak. Naprotiv! Trijenale je organizovan uz pomoć članova odbora svetskih manifestacija – Bijenala u Liježu, Bijenala u Teu i Bijenala „Trois-Rivieres” u Kanadi. Rečima jednog od članova selekcionog žirija, Mišela Barzena, “Suština umetničkog rada jeste da bude prikazan. Drugim narodima i drugim umetnicima prikazujemo druge horizonte. Ako tvrdimo da u umetnosti ne postoji napredak već se samo menja moda, možemo isto tako reći da bismo bez umetnosti nazadovali. Ovaj trijenale učiniće umetnost neophodnom”.
“Trijenale je panoramski prikaz postojećih vrednosti, novih pojava i stilskih pomeranja”, zaključuje Natalija Cerović, drugi član Žirija koji je odlučivao o izboru radova. (Treći je Gordana Stanišić, kustos Narodnog muzeja.)

 

 

 

Nagrađeni rad: V. M. Ernandes Kastiljo, Meksiko, “Puercops” (+)

Laureati

 

  • Predstavljeno 265 umetnika po pozivu: 120 domaćih (od 180 prijavljenih) i 135 stranih.
  • Počasni izlagači: Vladimir Veličković, Miodrag Rogić, Branko Miljuš, Nebojša Radojev, Milan Blanuša, Velizar Krstić i Halil Tikveša.
  • Tri ravnopravne nagrade: Alempijević Katarina, Srbija; Viktor Manuel Ernandes Kastiljo, Meksiko; Barbara Madsen, SAD (zajednička izložba u Galeriji ULUS).
  • Nagrada Grafičkog kolektiva: Henri Gi Dakos, Belgija (samostalna izložba).
  • Nagrada Centra za grafiku i vizuelna istraživanja: Majkl Barns, SAD (samostalna izložba i izvođenje jedne grafike).
  • Žiri: Vladimir Veličković, Inger Lize Rasmusen, Ljiljana Ćinkul, Ljiljana Tašić i Nebojša Lazić

Izvor: www.blic.rs

Umetnici moraju da napuste „Srbijateks“


Epilog spora oko ateljea, koje ”Luka Beograd” ustupa bez naknade, još se ne nazire. Ministarstvo za infrastrukturu i energetiku donelo odluku o iseljenju umetnika

 Galerija u umetničkom kvartu SOHO

Galerija u umetničkom kvartu SOHO

NADU da se neko najzad setio umetnika i njihovih potreba zamenila je strepnja: Zgradu “Srbijateksa”, od 16.000 kvadrata, koju je Kompanija “Luka Beograd” nameravala celu da ustupi umetnicima na besplatno korišćenje, po svemu sudeći, moraće narednih nedelja da napuste i oni koju tu već imaju ateljee. Iako je ta zgrada oduvek služila za skladištenje tekstila, a slikari u ateljejima stvaraju svoja platna, Ministarstvo za infrastrukturu i energetiku, pozivajući se na određene zakone, donelo je odluku o iseljenju umetnika.

Većina ateljea koje su pre dve ili tri decenije delili grad Beograd i država otkupljeni su ili nisu u upotrebi. Zato je odluka Ministarstva za infrastrukturu neprijatno iznenadila umetnike koji su sada u zgradi u Dunavskoj ulici, ali i pet stotina stvaralaca koji su se prijavili “Luci”.

– Umetnici predstavljaju lepše lice Srbije. Oni su najčešće najbolji ambasadori ove zemlje, i zaslužuju svu pažnju i pomoć šire zajednice – lični je stav Milutina Mrkonjića, ministra za infrastrukturu. – Međutim, obaveza Ministarstva je da brani zakonitost. Uz puno razumevanje za egzistencijalne probleme umetnika ove zemlje, oni se ne mogu rešavati samo radom jednog ili dva ministarstva već angažovanjem svih državnih potencijala.

Kako nam je objašnjeno u Ministarstvu mimoilaženje između njih i umetnika nastalo je zbog propisa o lučkoj delatnosti. Posebnim zakonom, luke i pristaništa proglašeni su za dobra od opšteg interesa i uživaju posebnu zaštitu. Propisano je da se na lučkom području mogu obavljati samo lučke delatnosti. Zakon jasno propisuje da Vlada, na predlog Agencije za upravljanje lukama, utvrđuje lučko područje za svaku luku.

– Davanjem na besplatno korišćenje lučkog skladišnog prostora, “Luka Beograd” pokušala je mimo zakonom propisane procedure da određuje da li nešto pripada budućem lučkom području. Umesto da unapređuje razvoj lučke delatnosti, što je po zakonu dužna da čini, u slučaju izdavanja skladišnog prostora “Srbijateks” direktno menja delatnost koju obavlja – objašnjavaju u Ministarstvu za infrastrukturu.

U “Luci Beograd”, međutim, tvrde da je nedopustivo bilo kakvo pozivanje na odredbe zakona čija primena u praksi još nije moguća, a sve sa ciljem “popunjavanja vremenskog vakuuma”.

– Agencija za upravljanje lukama još nije osnovana i jasno je da lučko područje nije određeno – kaže Tijana Munišić, direktor sektora za komunikacije “Luke Beograd”. – Odredbe zakona koje se odnose na luke mogu se primenjivati tek kada se formira Agencija, a do tada svako pozivanje na primenu ovih odredaba je bespredmetno i nesuvislo.

Sagovornica se poziva na zakon o privrednim društvima, po kome i “Luka” pored osnovne može da obavlja i druge delatnosti, kao što je davanje skladišnog prostora u zakup.

– Kako je, s jedne strane, Zakonom o privrednim društvima dozvoljeno privrednom društvu obavljanje svih dozvoljenih delatnosti, a kako se, s druge strane, još nisu stekli uslovi za primenu odredaba o lukama iz Zakona o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama kao leks specijalisa u ovoj oblasti, jasno je da “Luka Beograd” može da obavlja sve delatnosti na području na kojem se nalazi a za koje još nisu utvrđene granice budućeg lučkog područja – zaključuje Munišić.

Izvor: www.novosti.rs

Slika Ilje Repina prodata za 4,5 miliona funti


LONDON – Aukcijska kuća Kristi saopštila je da je postigla svetski rekord u ceni za jednu sliku ruskog umetnika Ilje Repina koju je danas prodala za 4,5 miliona funti (7,4 miliona dolara).

Slika “Pariski kafić” iz 1875, bila je u privatnoj kolekciji od 1916.

 

 

Kupio ju je licitator koji se nadmetao putem telefona.

 

Uoči prodaje održane u Londonu, slika je bila procenjena na sumu od 1,8 miliona dolara.

 

Remek-delo “Pariski kafić”, na kojem je umetnik prikazao salon s imućnim gostima, najveće je ulje na platnu Ilje Repina (1844-1930).

Izvor: www.blic.rs

Istine i misterije o Mona Lizi


Nijedno umetničko delo u istoriji ne može da se meri sa „Mona Lizom“ po broju najrazličitijih teorija u vezi s njenim nastankom i značenjem. Priča o ženi sa zagonetnim osmehom, koju je Leonardo da Vinči naslikao u 16. veku, svakog dana dobija novi neverovatni nastavak. Spisak novinskih naslova koji otkrivaju „nove istine“ o jednom od najpoznatijih dela renesansnog italijanskog slikarstva svaki dan je bogatiji za još jedan: „Mona Liza je muško“, „Tajni kod u oku Mona Lize“, „Rešena misterija pejzaža u slici Mona Lize“, „Mona Liza je autoportret“…

 

Čuvena slika je smeštena u Luvr

 

Podatak koji se uči u svim školskim udžbenicima istorije umetnosti, po kojem je na slici prikazana Liza del Đokondo za autore ovih teorija najmanje je relevantna mogućnost. Tako recimo Silvano Vinčenti, predsednik italijanskog nacionalnog komiteta za kulturno nasleđe, kaže da je kao model Da Vinčiju „najverovatnije poslužio njegov učenik i mogući ljubavnik Salai“.
Stručnjaci iz pariskog Luvra, gde se „Mona Liza“ čuva, mogućnost da je Mona Liza zapravo muškarac odmah su odbacili kao loš vic. Ipak, Vinčeti nije odustao od svoje teorije. On kaže da je poređenje karakteristika lica sa nekoliko Da Vinčijevih radova, kao što su „Sveti Jovan Krstitelj“ i „Angelo Incarnate“, otkrilo upadljive sličnosti sa nosom i ustima koji su naslikani kod Mona Lize.

 

 

Autportret Da Vinčija

Mona Liza

 

  • Slikana od 1503. do 1519. godine
  • Izrađena uljanom tehnikom na ploči od topole
  • Dimenzije 77 x 53 cm
  • Zvanična verzija kaže da je na slici Liza (Đerardini) del Đakondo, a kao dokaz se navodi beleška Agostina Vespučija iz 1503. godine
  • „Mona“ je skraćenica od italijanskog „ma donna“ (moja dama)
  • „La Đokonda“ je italijanski naziv za veselu i živahnu osobu, a ujedno i ženski oblik prezimena Đokondo
  • postoji oko 300 slika i 2.000 reklama inspirisanih likom „Mona Lize“
  • Kao mogući modeli spominju se imena osam žena, pa i Leonardova majka Katerina Buti del Vaca, a ima i onih koji veruju da je Leonardo naslikao samog sebe

„To su fantastične sličnosti. Pored toga, Leonardo je ostavio nekoliko tragova kako bismo mogli lakše da identifikujemo model. Pregledom visokokvalitetne kopije portreta pronašli smo slova L i S nacrtana u očima Mona Lize, što su početna slova imena Leonarda i Salaija“, kaže Vinčenti.

 

 

Fernando Botero

Ni Vinčenti nije odoleo izazovu da u čuvenoj slici traže tajne brojčane šifre koje navodno otkrivaju dugo skrivane detalje o njenom nastanku, pa je tako „otkrio“ da se na mostu u pozadini može videti broj 72, koji se vezuje i za jevrejsku i za hrišćansku tradiciju, a u njenim očima video je slova L i V.
„Nevidljivi golim okom i naslikani crnom bojom na zeleno-braon podlozi, u levoj zenici se nalaze slova LV, očigledno Leonardovi inicijali, ali ‘Mona Lizina’ desna zenica je još zanimljivija“, rekao je Vinčenti, dodajući da su u desnom oku vidljiva slova B, S, C i E, što su navodno inicijali modela koji je pozirao. Luvr je i ove teorije odbacio kao besmislice.
Čak i oni teoretičari zavere koji prihvataju teoriju po kojoj je na slici prikazana Liza del Đokondo imaju uvek nove podatke koji bacaju novo svetlo na priču o najpoznatijoj slici sveta.
Italijanski stručnjaci su tako nakon dvonedeljnog istraživanja uz pomoć georadara i starih mapa i dokumenata, pronašli kriptu u jednom napuštenom manastiru za koju tvrde da je Đokondin grob.
Radove je pratila i Natalija Gučardini Stroci, potomak Mona Lize, koja se u početku protivila istraživanju, smatrajući da njena prabaka ima pravo da počiva u miru, ali je kasnije promenila mišljenje.
„U početku me je sama pomisao na iskopavanje užasavala, ali sam sada fascinirana i želim da saznam da li je ovo mesto na kom počiva jedan od mojih predaka“, rekla je ona.

 

Iz vizure Salvadora Dalija

Zanimljivo je da su se tajnama Mona Lize bavili i naši stručnjaci. Predrag Milosavljević, doktorand na multidisciplinarnim studijama Univerziteta u Beogradu, na smeru istorija i filozofija prirodnih nauka i tehnologija, izneo je teoriju koja o „Leonardovom kodu“ govori sa stanovišta geometrije.
„Razumevanje Leonardovog dela može se izvesti jedino razumevanjem pitagorejskih i neoplatoničarskih učenja u kojima je glavnu ulogu imala tzv. filozofska geometrija. Nije reč ni o kakvoj fikciji već o vrlo sistematizovanom i naprednom učenju. Dokazi za to postoje u Kraljevskoj kolekciji u Vindzoru. Pomenute crteže i slike potrebno je ‘čitati’ sa prirodno-filozofskog aspekta, da bi se ‘prevelo’ Leonardovo delo“, rekao je ranije za „Blic“ Milosavljević.

 

 

Moderno shvatanje

Mona Liza kao inspiracija umetnicima

 

  • Francuski umetnik Žan Mecinger na slici „Ukus“ (1911), predstavio je nagu ženu kako pije čaj; ona je često nazivana „Mona Lizom kubizma“
  • Salvador Dali napravio je „Autoportret kao Mona Liza“ 1954, a dok je slika gostovala u Americi, Endi Vorhol je uradio seriju printova u vidu umnoženih reprodukcija koju je nazvao „Trideset je bolje od jedne”
  • Fernando Botero naslikao ju je, u svom stilu, kao buckastu 12-godišnju devojčicu, a Karen Savel napravila je najveću reprodukciju na svetu, „Mega Monu“, na platnu dugačkom 157 centimetara
  • Oldos Haksli napisao je 1922. kratku priču „Đokondin osmeh“
  • 1876. Amilkare Pakijeli komponovao je operu o Đokondi kao fam fatal koja je imala nekoliko ljubavnika
  • Net King Kol je pevao o Mona Lizi u velikom hitu iz 1950. godine.
  • Marsel Dišan je Mona Lizi docrtao brkove i jareću bradicu, a i natpis L.H.O.O.Q. koji, kad se čita na francuskom, otprilike glasi „ona ima vrelo dupe“

Izvor: www.blic.rs

Mikelanđelov crtež od osam miliona dolara


LONDON – Pripremni crtež Mikelanđela Buonarotija za fresku “Bitka kod Kašine”, koju slavni slikar nikada nije dovršio, mogao bi da dostigne cenu između pet i osam miliona dolara kada bude ponuđen na licitaciji 5. jula u londonskom “Kristiju”.

Mikelandjelo - Bitka kod kasine

Kako javlja agencija Rojters, crtež nagog muškarca nastao je oko 1504. godine, odmah nakon što je Mikelanđelo od firentinskih vlasti dobio porudžbinu za fresku koja je trebalo da krasi jedan od zidova Velike većničke sale u firentinskom Palaco Vekijo. Bilo je predviđeno da se na zidu naspram Mikelanđelovog dela nađe “Bitka kod Angijarija”, freska koju je trebalo da naslika drugi veliki renesansni majstor, Leonardo da Vinči. Ni Mikelanđelova ni Da Vinčijeva freska nikada nisu završene, a obema je izgubljen svaki trag. O njima danas saznajemo putem crteža i gravira.

“Crtež nudi izvanredno retku, neposrednu vezu sa jednim od najvećih neostvarenih remek-dela zapadne kulture”, kazao je Benžamen Perone koji je u “Kristiju” zadužen za dela starih majstora.

Mikelanđelov karton za “Bitku kod Kašine” bio je podeljen i razgrabljen među obožavateljima slavnog umetnika samo nekoliko godina nakon nastanka. Danas je poznat samo zahvaljujući kopijama.

Crtež koji će biti ponuđen na aukciji je jedan od 24 koje je Mikelanđelo naslikao za svoju predstavu bitke kod Kašine i jedina studija za fresku koja se nalazi u privatnoj kolekciji.

 

Izvor: www.blic.rs

Umrla slikarka Leonora Karington


Slikarka, književnica i vajarka Leonora Karington, koja je bila među prvim umetnicima nadrealizma, umrla je u noći između srede i četvrtka u 95. godini, saopštio je meksički Umetnički savet.

Umrla slikarka Leonora Karington

Leonora Karington je bila poznata po radovima sa neobičnim scenama rituala sa pticama, mačkama, jednorozima i raznim drugim životinjama, kao i sa prolaznicima i posmatračima.

Rođena u Velikoj Britaniji, umetnica je bila medju brojnim umetničkim i političkim imigrantima koji su 1930-ih i 1940-ih došli u Meksiko. Zajedno s Fridom Kalo i Remedios Varo, činila je trojku žena-nadrealista koje su radile u Meksiku.

Izvor: Beta

Tišina, maleni Pikaso stvara!


Apstraktna dela umetnice Elite Andre iz Australije dostižu cenu od 25.000 dolara, što ne bi bila neka vest da umetnica nema samo četiri godine…

Foto - www.aelitaandreart.com

Devojčica koja “brlja za peticu” i za hiljade i hiljade dolara, ima samo četiri godina, a već je svetski poznata. Nedavno je čak otvorena njena prva samostalna izložba i to u Njujorku.

Istoričari umetnosti njena dela porede sa delima Pabla Pikasa

“Elita sama bira boje i šta će slikati”, kaže njen otac Majk Andre. “Temperamentna je i ne voli kada joj neko govori šta da crta”.

Njena majka Nika kaže da je Elita počela da slika sa nepunih godinu dana, a da kod kuće ima svoj mali atelje.

Njene slike dostižu cenu između pet i deset hiljada dolara, a jedna je prodata kupcu iz Hong Konga za vrtoglavih 25.000 dolara..

http://www.aelitaandreart.com/aelitaandre/Gallery_1.html

Izvor: MONDO

Pismo udruženja ”Fraktal 3” ministru Mrkonjiću


Posle odluke Ministarstva da se prostor u nekadašnjoj zgradi “Srbijateksa” vrati lučkoj nameni, a koji je “Luka Beograd” jednim delom ustupila umetnicima za ateljee i galerije, otvorenim pismom ministru Milutinu Mrkonjiću obratilo se udruženje “Fraktal 3”

Fraktal 3

POSLE odluke Ministarstva za infrastrukturu da se prostor u nekadašnjoj zgradi “Srbijateksa” vrati lučkoj nameni, a koji je “Luka Beograd” jednim delom ustupila umetnicima za ateljee i galerije, otvorenim pismom ministru Milutinu Mrkonjiću obratilo se udruženje “Fraktal 3”. Ovo umetničko udruženje, koje okuplja oko hiljadu stvaralaca, nedavno je otvorilo galeriju u “Luci”, kao deo projekta “Soho u Beogradu”.

– Umetnost je, čini nam se, postala omiljena pretpostavka za potkusurivanje i gde treba i gde ne treba, i gde mora i gde ne mora – navode u pismu. – Radovali smo se projetku “Soho u Beogradu” i odluci “Luke Beograd” da ga pokrene. Znamo da zgrada “Srbijakteksa” nikad nije bila u funkciji lučkog pretovarno-magacinskog prostora, pa samim tim ni mi ne možemo biti lučki radnici. Ali, to neki ne znaju.

Fraktalci” podsećaju da su nam umetnici krčili put u svet, potirali naše greške i poraze, naše gluposti i nepromišljenosti.

– Izvesno je da to čine i danas. Da nam nije umetnosti – i sportiste pod umetnike svrstavamo – mnogo teže bi nam bilo objasniti ko smo i odakle smo. Svet milosti nema – da naši umetnici nemaju kvalitet niko ih ne bi priznao i niko Srbiju ne bi prepoznao.

Ono što je udruženje “Fraktal 3” učinilo, pišu oni, za podsticaj je svim stvaraocima koji su nadu zagubili u bedi koja nas okružuje.

– Uspeli smo da za samo četiri meseca postojanja osmislimo manifestaciju “Noć otvorenih ateljea”. U Beogradu, Novom Sadu i celoj Vojvodini više od 130.000 ljubitelja umetnosti družilo se sa slikarima, vajarima, keramičarima, fotografima, dizajnerima, kreatorima, multimedijalnim umetnicima… Može li se doslutiti ta lepota?!

Za samo sedam dana i noći rada, podsećaju oni, potpuno ruiniranu prostoriju u zgradi “Srabijateksa” adaptirali su u galeriju “Fraktal”.

– Nijedno ministarstvo i nijedna institucija kulture nisu nam ni sa jednim jedinim dinarom pomogli. Ne mari, ponosni smo na sve što smo uradili, ponosni smo i na ono što smo zacrtali da uradimo. Nemojte nas u tome sprečavati. Nemojte u nama ubijati i ono malo vere i nade što nam preostade od vaših prethodnika. Nama je postojanje i opstanak manifestacije “Noć otvorenih ateljea” i otvaranje galerije “Fraktal” već dovoljna svečanost, zaključuje se u pismu Mrkonjiću.

ATAK NA KULTURU

U pismu se ističe da je najevidentniji znak svekolikog poraza atak na kulturu i umetnost i na one koji za njih žive.

– Mali narodi i male države imaju manje nade i manje sreće od velikih, ali neretko i više hrabrosti, više duše i više morala. Malo smo prisutni u svetu sveopštih vrednosti, a da li je nesmotrenost opravdanje da se i to malo potre.

Izvor: www.novosti.rs

Živkovićev „Beli Anđeo“ u porti Mileševe


Skulptura Miodraga Živkovića, koja predstavlja prvo trodimenzionalno predstavljanje čuvene freske, stigla u manastir

Skulptura "Beli anđeo"

MILEŠEVA – Lik Belog anđela sa čuvene srednjovekovne freske sišao je u portu manastira Mileševa na 3,8 metara visoku bronzanu skulpturu beogradskog vajara Miodraga Živkovića.

Ovo je u pravoslavlju prvo trodimenzionalno predstavljanje Belog anđela, glasnika Hristovog vaskrsenja, kao što je pre 16 godina Živković u kamenu uradio skulptura „Svetitelj Sava“ na ušću Mileševke u Lim u Prijepolju.

– Želeo sam da najznačajniju fresku u srpskoj srdnjovekovnoj umetnosti pretočim u trodimenzionalni oblik – kaže za „Novosti“ vajar Živković o delu u mileševskoj porti.- Skulptura „Beli anđeo“ imaće patinu u skladu sa srednjovekovnom vizantijskom umetnošću i zelenkastu boju iz koje će izbijati boja bronze.

Na skulpturi sa koje Beli anđeo posetiocima pokazuje na grob Svetog Save u nemanjićkoj zadužbini, vajar Živković sa skulptorom Svetom Radovićem i Dobricom Milojevićem, majstorom iz livnice „Braća Jeremić“, privodi kraju radove i uređenje prostora između konaka i manastira pred dolazak patrijarha Irineja 28. maja.

Skulptura „Beli anđeo“ dar je beogradske „Galenike“ Mileševi, koja za koju godinu obeležava osam vekova postojanja, a vajar Živković se odrekao autorskog honorara.

Izvor: www.novosti.rs

Raši Todosijeviću nagrada Bijenala u Veneciji


Paviljon Srbije na 54. Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji, sa postavkom ”Svetlost i tama simbola” Raše Todosijevića, dobio je danas Unikredit Venecijansku nagradu.

Raša Todosijević

Paviljon Srbije na 54. Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji, sa postavkom ”Svetlost i tama simbola” Raše Todosijevića, dobio je danas Unikredit Venecijansku nagradu.

Nagrada se dodeljuje za podršku i posvećenost kulturi i budućnosti savremene umetnosti, a Teodosijeviću je dodeljena jednoglasno. Njemu će pripasti ček od 150.000 evra, a nagrađeno delo će biti sastavni deo Unikreditove kolekcije i predato Muzeju savremene umetnosti Vojvodine.

Predstavnik Srbije na 54. Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji, Todosijevićev projekat “Svetlost i tama simbola”, izabrao je u januaru stručni savet koji je formiralo Ministarstvo kulture. Savet je za realizatora projekta odredio Muzej savremene umetnosti Vojvodine, a Živka Grozdanića za komesara nastupa Srbije.

Bijenale umetnosti u Veneciji, ustanovljeno 1895. godine, održava se svake neparne godine, dok su parne godine posvećene Bijenalu arhitekture.

Na 54. Bijenalu umetnosti u Veneciji, koji se zvanično otvara u sutra i trajaće do 27. novembra, učestvuje rekordnih 88 zemalja, od kojih su mnoge kao i Srbija već otvorili nacionalne paviljone.

Projekat srpskog predstavnika na ovogodišnjem Bijenalu u Veneciji, kao i ostale nacionalne izložbe, prati temu centralne izložbe 54. Bijenala ILLUMInazioni – ILLUMInations, svetlost.

Todosijevićev projekat čine tri međusobno povezana segmenta izložbe: prvi deo su radovi pod zajedničkim nazivom “Dnevnik”, 120 manjih radova u različitim materijalima i dimenzijama, čiji se sadržaji dopunjuju i menjaju što omogućava komunikaciju sa posetiocima.

Drugi deo izložbe su radovi “Instalacije” iz postojećih umetničkih zbirki a neki su dorađeni ili ponovo izvedeni, poput rada ”Skulptura”, koji se sastoji iz pedesetak čajnika ispunjenih cementom.

Izložena je i serija instalacija pod zajedničkim nazivom “Gott liebt die Serben” najpoznatija serija umetnikovih radova izlagana širom sveta kojima Todosijević vodi raspravu o promenljivosti značenja i interpretacije simbola u zavisnosti od istorijskih prilika i ideoloških matrica.

Predstavljena je i serija “Instalacije klavira ili pianina”, čije su klavijature probodene štapovima za hodanje, a takođe su podređeni ideji koja dovodi u pitanje smisao izraza “klasični materijali”.

Probodeni klaviri nastali su od klasičnih instrumenata i arhajskih štapova koji simbolišu kako starost i nemoć tako i patrijarhalnost, vođu, moć.

Treću grupu radova na izložbi čine fotografije, sažete retrospekcije Todosijevićevih performansa sa početka 70-ih, bilborda iz 90-ih i kraja prve decenije 21. veka.

Izložbu prati obiman katalog u kome su reprodukcije i podaci o mnogim ranijim radovima Todosijevića, biografija i stručni tekstovi.

Izvor: www.novosti.rs

Izložba Bate Mihailovića u Parizu


Kulturni centar u Parizu

U Kulturnom centru Srbije u Parizu, organizovana je prva, posthumna retrospektivna izložba jednog od velikana naše likovne umetnosti 20. veka

SRBI iz Pariza i višedecenijski brojni prijatelji iz celog sveta, oprostili su se u subotu, 28. maja, od nedavno preminulog barda srpskog slikarstva, Milorada-Bate Mihailovića.

U Kulturnom centru Srbije u Parizu, organizovana je prva, posthumna retrospektivna izložba jednog od velikana naše likovne umetnosti 20. veka, slikara koji je ostavio značajan trag na evropskoj i francuskoj umetničkoj sceni. Ovaj događaj dobio je značajnu pažnju javnosti, a izložbu je otvorio ambasador Srbije u Parizu Dušan Bataković.

– Bata Mihailović bio je neobična, specifična stvaralačka ličnost, vulkanske energije, ogromne erudicije, vispren, ciničan, ali u duši mek i dobar, strašno zabrinut za svoje prijatelje, za dobre ljude, za sudbinu svoga naroda – oprostio se Bataković od Bate, u ime prijatelja, ističući da će njegova dela svuda, i u svakoj prilici, činiti čast srpskoj i evropskoj umetnosti.

– On je neumorno slikao, crtao, nije birao materijal na kom će raditi. Pregledajući slike u njegovom ateljeu, našli smo ih mnogo slikanih po materijalu od kog se prave džakovi, uljem naslikane s obe strane, dela izvanrednog kvaliteta. Slikao je i po kartonu. Jednostavno, kad bi mu došla inspiracija, on je onda slikao kao mahnit, gonjen tom unutrašnjom vatrom da iskaže svoje umetničko osećanje – kazao je Bataković o umetniku koji je i u zemlji i u svetu uvažavan kao slikar specifične slikarske originalnosti.

Ova retrospektivna izložba bila je planirana ranije, Bata Mihailović je imao veliku želju da se njegov pariski opus još jednom prikaže u Parizu, a onda da se nekako prebaci do Srbije, i da bude na raspolaganju srpskom narodu. Pregovaralo se, i još se pregovara, o njegovoj zadužbini u Pančevu. To je jednog trenutka, nažalost, zastalo, ali će se, po Batakovićevim rečima, opet pokušati sa realizovanjem te ideje, kako bi legat u rodnom Pančevu pomogao da njegovo grandiozno delo ostane dostupno srpskoj publici.

Izvor: www.novosti.rs

Pariz: Srpski umetnici na ceni


Ljuba Popovic

Na nedavnoj aukciji u pariskoj kući „Arkirial“ za dela naših autora vladalo veliko interesovanje. Ljubino platno „Stvaranje Androida“ prodato za blizu 35.000 evra

PRAVI spektakl priređen je u ponedeljak popodne u poznatoj pariskoj aukcijskoj kući „Arkirial“ na Jelisejskim poljima. Među brojnim delima savremenih umetnika iz celog sveta, prodato je i nekoliko slika naših autora, a od nekih cena vam se moglo zavrteti u glavi.

Između ostalih, na prodaji su bile tri slike Ljube Popovića, dve Dada Đurića i jedna Vladimira Veličkovića. Poznato Ljubino platno „Stvaranje Androida“ (266 h 202 santimetra) iz 1970. godine, koje se nalazi i na naslovnim stranama monografija, promenilo je vlasnika za čak 29.000 evra, na šta treba dodati i troškove poreza na promet, što ukupno iznosi blizu 35.000. Posle velikog nadmetanja, koje je počelo od 10.000 evra, sliku je kupio kolekcionar iz Normandije.

Motiv iz Dalmacije Zorana Mušića, iz 1950. godine, ulje formata 33 sa 41 santimetar, dostiglo je konačnu cenu od 41.860 evra.

– Naravno da sam zadovoljan – kaže Ljuba za „Novosti“. – Godi kad znate da vam se slike tako skupo prodaju. Ovo je druga koja je otišla za toliko para. Pre nekoliko godina jedno moje platno je u Belgiji kupljeno za 45.000. Tako utvrđujem rejting. Znam sad koliko vrede, ne mogu da tražim ni više, ni manje.

Ljubino manje platno, „Kupola, rascvetavanje“ (1962), 101 h 214 santimetara, prodato je za 12.352 evra, dok je „Biser“ (1973/74), formata 100 h 81, našao novog vlasnika za 4.784.

Pad“ Vladimira Veličkovića, iz 1989. godine, nešto manjih dimenzija, 92 h 65 santimetara, „udomljen“ je za 7.000, odnosno 8.372 evra s porezom.

Dadovo ulje na panelu, bez naslova, iz 1997. godine, razmera 240 h 130, prodato je za 13.156 evra, dok je njegovo takođe bezimeno delo novijeg datuma, akrilik na čaršavu (216 h 150) zbog nepostojanosti materijala na kom je crtano, novog vlasnika pronašlo za „svega“ 4.545 evra.

Ova aukcijska prodaja, na kojoj su se našla i dela Lindstroma, Alešinskog, Žurnijaka i drugih, izazvala je veliko interesovanje publike, a među posmatračima aukcije viđeni su i neki ljubitelji slikarstva iz Srbije.

Zanimljivo: METLA ZA 18.000 EVRA NA zanimljivoj aukciji prodata je, između ostalog, i jedna – metla, i to za blizu 18.000 evra. Reč je o „Glavi“ Gastona Šesaka. Komprimovana artistička lepota, na prostoru od svega 10 sa 14 santimetara, gvaš „Plavi leptiri“ Sema Frensisa dostigao je cenu od 28.700 evra!

Izvor: www.novosti.rs