Špiro Radulović: Crtežom na nepravdu


Lekar i karikaturista, o anomalijama današnjeg vremena i svojim uspomenama. Karikaturiste iritira sve ono što se dešava u njihovoj okolini

 Špiro Radulović

Špiro Radulović

DOKTOR medicinskih nauka, dugogodišnji direktor Instituta za mikrobiologiju VMA u Beogradu, Špiro Radulović (rođen u Podgorici), više od pola veka bavi se karikaturom, a ona mu je donela niz prestižnih domaćih i inostranih nagrada. Nedavno objavljenom knjigom “Anpasan”, na 150 strana sažima tih pola veka posvećenosti i strasti.

* Smisao za humor nije baš karakterističan za Crnogorce?

– Ja sam odrastao u Bačkoj. Moj otac je dobio posle rata folks-dojčersku kuću u Ravnom Selu i tu sam išao u školu sve do polaska u gimnaziju. Ali, prvi “zapisi” su ostali u gimnazijskim klupama.

* Da li su sačuvani?

– Nedavno sam bio u Puli na proslavi 50 godina od mature, ali klupe su nove. Tad je primećeno da imam dara. Moj školski drug, sa kojim sam sedeo u klupi, preporučio me je glavnom uredniku “Glasa Istre”, koji mu je bio komšija.

* Iz Bačke u Istru?

– Otac je, kao mnogi Crnogorci u Bačkoj, dobio tuberkulozu i otišao je na lečenje u sanatorijum blizu Opatije. Italijani su tada pod pritiskom napuštali Istru i prodavali kuće budzašto. Otac je prodao tih osam jutara zemlje i kuću u Bačkoj i kupio kuću u Puli.

* Tako ste kao karikaturista promovisani u Puli?

– Glavni urednik “Glasa Istre” je bio oduševljen mojim radovima i počeo sam redovno, iz broja u broj, da objavljujem strip “Barba Šime”. “Šimu” sam radio tokom gimnazije i studija…

* Rano ste počeli da zarađujete novac crtajući karikature?

– Dakle 1957. objavljujem prvu karikaturu u “Plavom vjesniku” i dobijam nagradu od koje sam mogao ceo razred da odvedem u poslastičarnicu. Kad sam se vratio sa studija medicine, iz Beograda, “Glas Istre” postaju dnevne novine i ja za njih crtam “Barba Tonu”.

* Među četrdesetak nagrada je i Trinaestojulska za slikarstvo, i to još iz mladih dana. Zašto upisujete medicinu a ne, recimo, likovnu akademiju?

– Heto sem da studiram arhitekturu. Ali, otac nije imao sredstava da me školuje. Morao sam da se odlučim za studije koje neko hoće da stipendira. Vojska je davala stipendije za medicinu, stomatologiju i farmaciju.

* Nužni izbor?

– Nužni izbor. I kad sam sve to obavio odlučio sam se za specijalizaciju iz mikrobiologije, kako ne bih bio u direktnom kontaktu sa pacijentima. Naime toliko sam se vezivao za pacijente da bih, recimo, da sam bio hirurg sigurno ostajao uz pacijenta, posle operacije i dan i noć. Istovremeno i mikrobiologija mnogo može da pomogne…

* Onda ste svesni, kao tako osetljiv čovek, kako je saosećanje prognano iz svakodnevnog života?

– Ljudi su se, poredim li to sa godinama moje mladosti i zrelosti, toliko otuđili da ih ništa tuđe ne boli. Ne primećuju patnju, bol, glad. A, to i jeste dobrim delom tema mojih karikatura. Karikaturiste iritira sve ono što se dešava u njihovoj okolini. Stimuliše ih na “komentar” – da se izraze na svoj način.

IZMEĐU DVE VATRE
* Da li bi se moglo reći da ste poznatiji kao karikaturista nego kao lekar?
– Ne bih se s tim složio. Paralelno sam radio na obe “linije”. Ni karikature, ni medicine, nikad nisam mogao da se odreknem. Već deset godina sam u penziji, ali i dalje radim. Za dvadesetak dana, 25. oktobra, u Hotelu “Kontinental” počinje Kongres balkanskih mikrobiologa, a ja sam glavni organizator i predsednik organizacionog odbora. Tu će se okupiti 600 do 700 vrhunskih stručnjaka, razmenjivati iskustva, unaprediti dijagnostika infektivnih bolesti uvođenjem novih metoda.

* Te teme su vam privlačnije od dnevno-političkih turbulencija i provokacija?

– Samo nekada se uključim u dnevno-političke tokove. Udarim po nekome, ali to mi se uvek osveti. Davne 1967. “Čivijada” je bila zabranjena između ostalog i zbog moje karikature. Tad su se republike grabile koja će, po ključu, da se dočepa više položaja. Ja sam nacrtao ključ, a na onom delu koji ulazi i otvara bravu nacrtao šest ljudi kako se tuku. Proglašen sam neprijateljem naroda, socijalizma i krio sam se, a Milovan Vitezović, kao glavni urednik “Čivije” je završio na sudu.

* U karikaturi vas ne privlači munjevito, dnevno reagovanje?

– Nisam se bavio dnevnom, ažurnom karikaturom. Uvek sam više voleo karikaturu koja se bavi univerzalnim problemima, onu koja je svim ljudima sveta razumljiva. Ako se radi o dnevnoj karikaturi – onda ona gubi bitku sa vremenom. Ona komentariše događaj koji je već sutra zanemarljiv. Nema vrednost trajanja. Mene takva karikatura danas ne zanima. Interesuje me karikatura koja je svojevrstan esperanto.

* Esperanto je mrtav!

– Ali, karikatura nije. Jer, ako je dobro nacrtana, ako je na taj način problem jasno “lociran”, razumljiva je svima bez obzira kojim se jezikom ljudi služe. U ovim poznim godinama se trudim da malo više “filozofiram”, da stvorim delo koje će imati vrednost i u budućim vremenima.

* Šta vi hoćete da poručite karikturom?

– Hoću najdobronamernije da delujem na ljude. Mislim da svi karikaturisti to čine. Među karikaturistima nema loših ljudi, onih koji bi da vređaju. Oni ukazuju na pojave koje treba kritikovati, na anomalije. Svojevrsna su savest društva. Oni su najveći borci protiv ratova.

* Da li ste, radeći kao lekar na Brionima, lečili Tita?

– Sve sam lečio osim Tita. On je uvek uz sebe imao svoje lekare. Lečio sam Kardelja, Veljka Vlahovića i ostalo društvo iz tih vremena. Nije tu bilo nekih bolesti. Dolazili su uglavnom kada im skoči pritisak… Najsimpatičniji je bio Koča Popović. Neodoljiv. On je uspostavio fantastične odnose sa vojnicima, čuvarima, baštovanima, a sa mnom preko pecanja. Ja sam pecao sa obale, a on je lovio podvodnom puškom. Kad ne bi ništa ustrelio, dolazio je kod mene i ako sam ja ulovio veliku ribu, on bi je tražio: “Daj mi tu ribu samo da je pronesem preko plaže, a ostaviću ti je kod Fade, šefa kuhinje u Hotelu “Neptun” u frižideru!”. Bio je omiljen. Odlično je igrao tenis. Igrao je, što bi se danas reklo “sa mozgom”. Bilo je lepo raditi na Brionima. Niko nije bio posebno zahtevan. Jedino što sam primetio, kao neku neobičnost, bilo je separatisanje kosovskih političara Albanaca i na plažama. To je bilo od 1969. do 1975. godine.


Izvor: www.novosti.rs

Published by

Admin

profesor Darko Lazic