Mona Liza: Osmeh sa bezbroj tajni


Mona Liza: Osmeh sa bezbroj tajni

GOTOVO da ne prođe ni godina da zagonetna žena tajanstvenog osmeha, koju je naslikao renesansni majstor Leonardo da Vinči, ne ispuni novinske stupce širom sveta. Ovog puta, “Mona Lizu” je u žižu interesovanja vratila kampanja koja se vodi u Italiji da se čuvena slika vrati u Firencu iz Francuske, gde se nalazi skoro pet vekova.

Peticiju za vraćanje Leonardove slike pokrenuo je Nacionalni komitet Italije za istorijsko i kulturno nasleđe. Predsednik Komiteta Silvano Vinčeti uputio je molbu novoj francuskoj ministarki kulture Oreli Filipeti, koju je podržalo oko 150.000 potpisnika.

Vinčenti je svetskoj javnosti poznat po tvrdnji da je Mona Liza muško, odnosno da je na slici portret Leonardovog učenika i asistenta Đan Đakoma Kaporota da Orena, poznog kao Salaja, koji je i nasledio čuvenu sliku, uz ostala Leonardova dela.

VEČITA INSPIRACIJA UMETNIKA “MONA Liza”

VEČITA INSPIRACIJA UMETNIKA “MONA Liza” je bila inspiracija mnogim umetnicima. Francuski slikar Žan Mecinger na slici “Ukus” (1911), predstavio ju je nagu, kao ženu dok pije čaj. Ta slika je često nazivana “Mona Lizom kubizma”. Salvador Dali napravio je “Autoportret kao Mona Liza” 1954, a dok je slika gostovala u Americi Endi Vorhol je uradio seriju printova u vidu umnoženih reprodukcija koju je nazvao “Trideset je bolje od jedne”. Fernando Botero naslikao ju je buckastu, a Karen Savel napravila je najveću reprodukciju na svetu, “Mega Monu”. Oldos Haksli napisao je kratku priču “Đokondin osmeh”, a Amilkare Pakijeli komponovao je operu o Đokondi. Net King Kol je pevao o Mona Lizi u velikom hitu iz 1950. godine, a Marsel Dišan joj je docrtao brkove i jareću bradicu. Zanimljivo je da su se tajnama Mona Lize bavili i naši stručnjaci. Predrag Milosavljević izneo je teoriju koja o “Leonardovom kodu” govori sa stanovišta geometrije.

Najstarija i najrelevantnija teorija govori da je “Mona Liza” portret Lize Đerardini del Đokondo. Dokaz je beleška Agostina Vespučija iz 1503. godine. Leonardo je Đokondu slikao između 1503. i 1505. godine, a tri godine pre smrti poneo ju je sa sobom u Francusku i do kraja života se nije rastajao od nje.

Veruje se da ju je francuski kralj Fransoa Prvi kupio od Leonardovih naslednika u prvoj polovini 16. veka. Portret je čuvan u kraljevskom zamku Fontenblou, a potom ga je Luj Četrnaesti odneo u Versaj.

Posle Francuske revolucije slika je odneta u Luvr, koji je pretvoren u muzej i tamo se čuva do današnjih dana. Pre nego što se uselila u Luvr, bila je neko vreme u Napoleonovoj spavaćoj sobi.

Tokom Francusko-pruskog rata iz Luvra je preneta u arsenal u Brestu, a Vićenco Peruđa je 21. avgusta 1911. ukrao iz čuvenog muzeja. Luvr je bio nedelju dana zatvoren zbog istrage, a lopov je dve godine krio remek-delo u svom stanu. Peruđa je uhapšen i osuđen na šest meseci zatvora, a slika je tokom 1913. bila izložena u nekoliko gradova Italije.

Za vreme Drugog svetskog rata skrivana je na nekoliko adresa u različitim francuskim dvorcima. Na najpopularniju sliku kugle zemaljske 1956. ponovo je izvršen “atentat”: jedan vandal je poprskao kiselinom, a potom je mladi Bolivijac gađao kamenom. Posle toga je prekrivena neprobojnim staklom.

Nema umetničkog dela koje se može meriti sa “Mona Lizom” po broju teorija u vezi sa njenim nastankom i značenjem. Priča o ženi sa zagonetnim osmehom koju je Leonardo naslikao u 16. veku svakog dana dobija novi nastavak. Spisak novinskih naslova koji otkrivaju “nove istine” svakoga dana je sve duži.

Arheolozi sa Univerziteta Bolonja veruju da su u jednom samostanu u Firenci pronašli kostur Lize Đerardini, supruge bogatog prodavca svile, Frančeska del Đokonda. Među čuvene “teoretičare zavere” upisao se i umetnik Ron Pičirilo koji tvrdi da je rešio misteriju.

On je na slici uočio glavu lava, majmuna i bika u oblacima iznad Mona Lizine glave, što ga je uputilo na “pravo značenje dela”, odnosno da je posredi metafora o ljudskoj zavisti. Osim lava, majmuna i bika, Pičirilo je uočio zmiju koju je Mona Liza sakrila u svoj dekolte i koja joj grize srce.

Španski kustosi otkrili su nedavno u muzeju Prado, najraniju poznatu kopiju “Mona Lize”, za koju se veruje da je nastala kad i original, a da je u umetnikovom studiju naslikao jedan od Leonardovih učenika.

Izvor: Vecernje Novosti

Mona Liza ukradena pre 100 godina


Istoga dana, 21. avgusta, pre 100 godina ukradena je “Mona Liza”, a pre 50 godina Gojin “Vojvoda Velington”. Među osumnjičenima za krađu Leonardovog remek-dela bili su i Pablo Pikaso i Gijom Apoliner

DANAS zvuči gotovo nestvarno da se neko ikada usudio da ukrade “Mona Lizu”. Bivšem radniku Luvra, dekorateru Vinćencu Peruđi, ta nemoguća misija, pre tačno jednog veka, bila je “mačji kašalj”.

Noć je proveo sakriven u muzeju, a sledećeg jutra, u ponedeljak 21. avgusta 1911. najslavniju sliku na svetu izvadio je iz rama i “smotao” ispod belog mantila. Tih dana jedan deo slavnog muzeja bio je u rekonstrukciji, pa su zaposleni u belim mantilima neprestano cirkulisali prostranim salama i hodnicima. Postoji priča da je Peruđa čak zamolio portira da mu otvori vrata i sa “Đokondom” pod miškom išetao na ulice Pariza!

U istoriji umetnosti, ali i kriminala, fatalni 21. avgust, nije ubeležen samo kao dan kada je nestalo remek-delo Leonarda da Vinčija. Pola veka kasnije, istog datuma, iz Nacionalne galerije “ispario” je Gojin “Vojvoda Velington” i to samo 19 dana nakon što je dospeo u stalnu postavku čuvenog britanskog muzeja. Ovu spektakularnu krađu izveo je penzionisani kamiondžija Kempton Banton, iznevši platno kroz prozor toaleta za džentlmene! Bila je to prva pljačka dobro čuvane Nacionalne galerije.

Sa distance od jednog veka, koliko i drskost “Mona Lizinog” lopova, zapanjujuće deluje činjenica da čitav jedan dan niko u Luvru nije primetio da je “Đokonda” nestala?! Leonardovo delo stajalo je tada između Koređovog “Mističnog braka” i Ticijanove “Alegorije Alfonsa D’Avalosa”. Oni koji su tokom tih 24 sata prolazili pokraj upražnjenog mesta, kasnije su policiji tvrdili da su bili uvereni kako je slika sklonjena namerno, da bi se u sklopu tekuće rekonstrukcije – očistila.

Policija je odmah po dojavi “okupirala” Luvr i ispitala sve koji su se zatekli u zgradi, ali nisu uspeli da dođu do bilo kakvog traga, osim praznoga rama i četiri velika eksera u zidu. Širom Pariza podelili su čak 2.500 fotografija ukradenog dela, ne bi li ga neko prepoznao i dojavio bilo kakvu informaciju koja bi ih odvela do lopova. A prvi osumnjičeni, nepune dve nedelje posle krađe, bio je niko drugi do slavni pesnik Gijom Apoliner. Na ispitivanje je priveden i Pablo Pikaso!

Apolinera u šestodnevni zatvor nije odvela njegova čuvena rečenica “Luvr treba spaliti!”, već prijateljstvo sa avanturistom i sitnim lopovom belgijskog porekla Žerijem Pjereom, koji je povremeno radio kao njegov sekretar. Prema priči koja se pojavljuje u jednoj Pikasovoj, ali i jednoj biografiji Marsela Dišama, nekoliko godina pre “krađe veka”, Pjere je iz Luvra “pokupio” dve kamene iberijske skulpturice i prodao ih Apolinerovom prijatelju Pikasu. Likovi sa ove dve skulpture iz 5. i 6. veka pre nove ere inspirisaće španskog slikara za njegovo čuveno platno “Gospođice iz Avinjona”, koje je 1907. napravilo revoluciju u slikarstvu, a koje mnogi smatraju prvim Pikasovim kubističkim radom.

Ali, Pjere se nije zaustavio samo na te dve iberijske statuete, već je ukrao još jednu i poklonio je Apolineru u znak zahvalnosti što ga je ovaj izvukao iz dugova. Sit Pjereovih mahinacija, Apoliner ga izbacuje iz svog stana iste noći kada je ukradena “Mona Liza”. Dovitljivi Belgijanac, koji je sa sobom poneo već darovanu iberijsku figurinu, prodaje je “Pariskom žurnalu”, uz priču da je uzeo iz Luvra da bi dokazao kako je obezbeđenje muzeja veoma loše. Uspaničeni Apoliner poklanja Pjereu 160 franaka i voznu kartu do Marseja, a on i Pikaso celu noć šetaju po Parizu sa koferom u kome su preostale dve kamene statuice, pokušavajući da nađu zgodan momenat da ga bace u Senu.

Napokon, Apoliner ipak odlučuje da ih preda u strogoj diskreciji “Pariskom žurnalu”, ali već 7. septembra policija mu kuca na vrata i hapsi ga kao kradljivca “Mona Lize”. Privode i Pikasa, koji na suočenju sa Apolinerom tvrdi: “Ne poznajem tog čoveka.”

I dok su policajci preslišavali pesnike i slikare, Vićenco Peruđa nesmetano je u svom pariskom stanu, sliku koju je ceo svet smatrao nedostižnim idealom lepote i majstorstva, držao iza kredenca i ispod šporeta. I tako dve godine, dok je krajem 1913. nije spakovao u kofer sa duplim dnom i odneo u Firencu. Tu je pokušao da uz nagradu, preko jednog dilera umetninama sliku preda Uficiju. Hapse ga, a na sudu se branio – patriotizmom. Tvrdio je kako mu je namera bila da Italijanima vrati umetničko blago koje im je oteo Napoleon. “Mona Liza”, naravno nikada nije bila oteta, već ju je lično Leonardo prodao francuskom kralju za 4.000 zlatnika.

Peruđa je osuđen na godinu dana zatvora, a posle pompezne turneje po Italiji, “Đokonda” je vraćena u Luvr.

Kao što je Peruđa tvrdio da je krao iz patriotizma, tako je i britanski kamiondžija, koji je pola veka kasnije iz Nacionalne galerije izneo Gojino delo, ubeđivao policiju, sud i javnost da su mu motivi humanistički. Samo deset dana posle krađe poslao je poruku u kojoj piše da portret sa potpisom velikog španskog slikara neće prodati, nego da za njega traži otkupninu od 140.000 funti (suma koju je Nacionalna galerija platila kako bi sliku otkupila od privatnog kolekcionara). Taj novac je Bantonu navodno bio potreban da osnuje humanitarnu organizaciju koja bi pomagala starim i nemoćnim, koji su po njegovom mišljenju u britanskom društvu bili potpuno zapostavljeni. Poruke slične sadržine je na razne načine slao čak naredne četiri godine, a policija nikako nije uspevala da mu uđe u trag. Shvativši da od njegovog humanitarnog posla neće biti ništa, sliku je, u dobrom stanju, ali bez rama, ostavio u garderobi jedne železničke stanice u Birmingemu, a potom sam došao u London i predao se policiji.

 

ŠEST KOPIJA?

PERUĐINA priča o patriotskim motivima delovala je vrlo neuverljivo i veoma brzo krenule su teorije o tome da je on “Mona Lizu” ukrao za nekoga ko se profesionalno bavio falsifikovanjem. Te teze potkrepio je tekst američkog novinara Karla Dekera, objavljen 1932. Deker pominje misterioznog Argentinca Valfjerna, koji je osmislio i organizovao krađu, kao i to da se tokom dve godine, kada se “Đokonda” navodno nalazila kod Peruđe, napravi i proda čak šest njenih vernih kopija. Svaki kupac bio je ubeđen da je dobio originalnog Leonarda. Kod nas se upravo ovih dana pojavio roman argentinskog pisca Marina Kaparosa, u izdanju “Evro Đuntija”, čiji je glavni lik Valfjero, a okosnica radnje krađa “Mona Lize” u avgustu 1911. godine.

 

UNOSAN POSAO

KRAĐE umetničkih dela, pored savršenijih alarmnih sistema, video-nadzora i ostalih tehnoloških dostignuća koja nisu postojala pre jednog veka, danas su mnogo masovnija pojava. Prema nekim podacima u svetu se svakoga dana ukrade 500 umetničkih dela, tačnije 182.500 godišnje. Na ilegalnom tržištu tako prodaja ukradenih umetnina sa godinu dana dostigne obrt između dve i četiri i po milijarde evra.

 

MALE OČI

VELIKOG vojskovođu, pobednika bitke kod Vaterloa, jedan od najvećih slikara svih vremena Francisko de Goja naslikao je u Madridu, u vreme kada je vojvoda Velington ratovao sa Napoleonovim trupama u Španiji. Goja je navodno na zahtev sitničavog vojvode, koji je voleo da naređuje i kada nije bio na bojnom polju, doslikao nekoliko korekcija na ovaj portret. Prema jednoj anegdoti, Velington je čak slikaru rekao:

– Mnogo ste mi smanjili oči.

Izvor teksta i slika: Novosti.rs