Stripovi iz frizerske radnje


Jedini posao koji daje dovoljno izazova, koji nije šablonski, i koji mi daje slobodu izraza je frizerski. I taj posao ima elemente umetnosti kao i svakodnevno crtanje za novine

Stripovi iz frizerske radnje

Živo se sećam da je preko puta očeve radnje bila kuća jednog povratnika iz Nemačke i “mercedes”. To auto mi je bilo interesantno i crtao sam ga bezbroj puta… Mora da je bilo interesantno i simpatično mušterijama da jedan mali dečak sedi i predano crta, pa sam dobijao bezbrojne pohvale koje su mi prijale i terale da radim iznova.

Stripovi iz frizerske radnje 

 

Sabahudin Muranović ima 42 godine, radi kao frizer, i već skoro šest meseci autor je stripa koji izlazi na četvrtoj strani Danasa. Živi u Prijepolju, odrastao je u trgovačkoj porodici, a danas radio kao frizer.

– Zbog toga sam se uvek poprilično čudio odakle meni taj nagon za crtanjem, jer ni po očevoj ni po majčinoj liniji niko nije imao takve sklonosti, ali opet trgovački poziv meni je bio stran i neinteresantan. Očeva loza potiče od Murana iz Prijedora i Cazina, a majčini su bili poznati uzgajivači grožđa i duhana, čuveni Nazrajići iz Mostara. U blizini porodične kuće nalazila se prodavnica u kojoj je otac radio i ja sam po ceo dan bio sa njim i kao jedinac bio sam razmažen i nemiran da bi sprečio da premećem i rušim artikle sećam se da bi mi davao svesku i olovku da učim slova, jer uskoro ću u školu a ja sam crtao i to su ujedno moja prva crtačka iskustva kojih se sećam – kaže Muranović.

Kasnije je došao do stripova o Velikom Bleku, kapetanu Mikiju, Zagoru, bio očaran njima i predano precrtavao pojedine minjete iz tih stripova u svoj blok.

– U osnovnoj školi sam često imao neprilike, crtao sam karikature nastavnika i učenika, ali bilo je i onih koji su zapazili moj talenat i podržali me – najpre moj nastavnik likovnog Zoran Slović, koji me je gurao da idem dalje sve od petog razreda, a u osmom upriličio izložbu u holu škole “Sveti Sava”. Bilo je izloženo od prilike dvestotinjak radova, uglavnom stripa i karikature. Ne treba ni pomenuti da sam bio ushićen. Crtanje postaje moja opsesija … Mom ocu se nije dopadao put kojim idem i govorio mi je: “Od umetnosti se ne živi’’, a još tada sam znao da je moj život u njoj – kaže Muran, kako ga zovu prijatelji i mušterije.

Osamdesetih godina počinje ekspanzija ju stripa, novi talas mladih umetnika, Zagrebačka škola, Novosadska, Beogradska..

– Istina je da sam noćima sanjao susret sa Branislavom Keracom, on je u mojim očima bio najveći crtač, moj uzor, čak sam mu i pisao a mojoj sreći nije bilo kraja kada sam dobio odgovor. Njegov način kadriranja trajno je ostavio traga u mom načinu rada. Kobra, Žena mačka, kasnije, Tarzan, bio je udžbenik iz kojeg smo predano učili ja i nekolicina mojih drugara, ljubitelja stripa. Sećam se da sam tih godina izuzetno predano radio i nadao se da će konačno doći moja šansa… Učestvovao sam na nekoliko konkursa, ali nisam napravio neki značajniji rezultat – seća se Muran.

Molio je oca da urgira kod rođaka koji je bilo zaposlen u vojnom oseku da vojsku služi u Novo Sadu, kako bi celu godinu dana imao priliku da posećuje redakcije i stiče poznanstva sa ljudima iz sveta stripa.

– Nažalost, počinju devedesete, rat i sve ono o čemu i ne treba pisati jer se svi živo sećamo tog ludila, gase se jedno za drugim sva strip izdanja i samim tim prestaje svaka moja nada kao strip crtača. Ja nastavljam sa grafikom, slikarstvom i bareljefom… Pomalo zbog izazova, a pomalo zbog komercijale – jer bila su teška vremena. Te godine počinje moje interesovanje za frizerski poziv, jer je to jedini posao koji daje dovoljno izazova, koji nije šablonski, i koji mi daje slobodu izraza. I da taj posao ima elemente umetnosti govori i nekoliko revija koje su organizovane i u kojima sam učestvovao u Prijepolju – jedna od njih je bila samostalna “Poezija u kosi“ koja je više podsećala na koreodramu nego na reviju frizura jer su svi modeli bili kostimirani. Kad smo kod pozorišta, možda je vredno naglasiti moje iskustvo u amaterskom pozorištu gde sam nastupao kao glumac u šest pozorišnih predstava. Ali moja ljubav prema stripu ostaje u meni duboko skrivena i nada se nije gasila… 1998. godine, profesor Dragan Despotović koji je pratio moj rad proteklih godina i sa kojim sam bio dobar prijatelj, predložio je izložbu i ja sam prihvatio. On je napravio selekciju radova i u gradskom muzeju na moj rođendan 18. novembra… Otvorena je moja prva samostalna izložba. Od tad do današnjeg dana imao sam jedanaest samostalnih i osam skupnih izložbi u Srbiji i Crnoj Gori. Poslednje tri izložbe Priboj, Rožaje i Arilje su protekle u znaku mog povratka svojoj neafirmisanoj ljubavi stripu i karikaturi. Posebnu radost mi pričinjava saradnja sa dnevnim listom “Danas’’ sa kojim sarađujem od 30. decembra prošle godine. Nadam se na opšte zadovoljstvo – kaže Sabahudin Muranović.

Grafička novela „Faruk“

Raduje me saradnja sa turskim kulturnim centrom u Sarajevu (koledž Hizmet) po čijoj narudžbi radim grafičku novelu “Faruk’’, koja govori o jednoj višekonfesionalnoj muzičkoj grupi u poratnom Sarajevu, odnosu mladih prema stvarnosti koja ih okružuje… Imaće oko 135 strana. I nadam se da će 18. novembra biti otvorena izložba originala i promocija štampanog izdanja, ali to je samo uvertira u niz izložbi u BiH-Federaciji i Republici Srpskoj – priča Sabahudin.

Izvor: www.danas.rs

Време културног хаоса


Овде се данас вреднује брза, инстант уметност, која још није прошла кроз суд времена, каже Џоја Ратковић Гавела

 

Сопствени пут, рад Џоје Ратковић Гавеле

Уметнички кредо Џоје Ратковић Гавеле, чије илустрације, цртеже и карикатуре, настајале у периоду од дугих 40 година стваралаштва, од вечерас у 19 сати можете да видите на ретроспективној изложби у Музеју примењене уметности под називом „Са ветрењачама”,језгровитоје описао кустос поставке Слободан Јовановић: „Назив изложбе описује идејну повезаност ауторке са проблемима и дилемама блиским Дон Кихоту, Сизифу, Хофману или Кафкиним ликовима. Иронија и сатира се мешају у виђењу друштва које ’не види себе’. Крајњи продукт оваквог поступка је бескомпромисан став да је доследност основна карактеристика уметничког ангажмана”.

И истина је, како каже ова уметница, у кратком разговору вођеном у паузи између постављања радова на зид галерије, да је бескомпромисност црта њеног карактера и кад промишља и кад ствара и кад критикује.
Најпрео промишљању. Радова је више од 300, стварани су још од 1969. године и спадају у сам врх српске и аустријске илустрације друге половине двадесетог века.Њених руку дела покушај су да живот, пун невоља, мрачних ћошкова и оштрих ивица преобуче у светлост.

–Истина није у ономе што могу да додирнем, већ у ономе иза, ономе што нас дубоко узнемирава или радује. О чему промишљам. Ја сам само инструмент за обелодањивање те истине. Мотиви бирају мене. Окупирају ме и узбуђују, нагоне ме на умовање и рад.

Што нас доводи до стварања. Иако је јако дуго била заокупљена цртежом,данас се углавном бави само сликарством и то је потпуно задовољава. Тражи, испитује. И ужива.

– Док сам цртала, имала сам осећај да ми је све време нешто недостајало. И то нешто ме је терало даље. Сликарство је за мене увек било тајна, празник, нешто посебно, нешто што ми је дуго времена било недоступно. Јер, супруг и ја нисмо имали довољно новца да обоје сликамо па сам се бавила техником која, условно речено, мање кошта. Аликоја ми је, искрено, много, много пружила. Међутим, деценијама сам, заправо, цртала у боји, па је сликарство дошло као продужетак свега тога – каже Џоја Ратковић Гавела.

Односно, како то са дистанце објашњава Никола Кусовац, стиче се утисак да је њено опредељење за рад техником уља на платну дошло као израз унутрашње тежње за слободом, као потреба да се после исцрпљујуће цртачке борбе са материјом предахне и нађе одушка у лагоднијем медију и окретању од животних проблема ка животним радостима – ћерки, унуци, најмилијима, пејзажима… Зарад бега од опоре реалности.

И ту долазимо до критике. Која датира од повратка у Србију, који се десио претри године. Трансформацију је доживела и она али и друштво у које се вратила. Што се овог другог тиче, тај преображај добио је негативан предзнак.

– Овде данас влада једна врста културног хаоса у којем се не вреднују прави квалитети. Вреднује се брза, инстант уметност, она која још није прошла кроз суд времена. Праве ствари морају да се брусе, да се усавршавају до ситних кристала. Тај рад, труд, непрекидан лични напредак, то, изгледа, овде више није важно. Лично, осећам се као да сметам и то осећам од кадасам се вратила. То ме, наравно,растужује али не и паралише. Напротив.

Izvor: www.politika.rs

Umetnici moraju da napuste „Srbijateks“


Epilog spora oko ateljea, koje ”Luka Beograd” ustupa bez naknade, još se ne nazire. Ministarstvo za infrastrukturu i energetiku donelo odluku o iseljenju umetnika

 Galerija u umetničkom kvartu SOHO

Galerija u umetničkom kvartu SOHO

NADU da se neko najzad setio umetnika i njihovih potreba zamenila je strepnja: Zgradu “Srbijateksa”, od 16.000 kvadrata, koju je Kompanija “Luka Beograd” nameravala celu da ustupi umetnicima na besplatno korišćenje, po svemu sudeći, moraće narednih nedelja da napuste i oni koju tu već imaju ateljee. Iako je ta zgrada oduvek služila za skladištenje tekstila, a slikari u ateljejima stvaraju svoja platna, Ministarstvo za infrastrukturu i energetiku, pozivajući se na određene zakone, donelo je odluku o iseljenju umetnika.

Većina ateljea koje su pre dve ili tri decenije delili grad Beograd i država otkupljeni su ili nisu u upotrebi. Zato je odluka Ministarstva za infrastrukturu neprijatno iznenadila umetnike koji su sada u zgradi u Dunavskoj ulici, ali i pet stotina stvaralaca koji su se prijavili “Luci”.

– Umetnici predstavljaju lepše lice Srbije. Oni su najčešće najbolji ambasadori ove zemlje, i zaslužuju svu pažnju i pomoć šire zajednice – lični je stav Milutina Mrkonjića, ministra za infrastrukturu. – Međutim, obaveza Ministarstva je da brani zakonitost. Uz puno razumevanje za egzistencijalne probleme umetnika ove zemlje, oni se ne mogu rešavati samo radom jednog ili dva ministarstva već angažovanjem svih državnih potencijala.

Kako nam je objašnjeno u Ministarstvu mimoilaženje između njih i umetnika nastalo je zbog propisa o lučkoj delatnosti. Posebnim zakonom, luke i pristaništa proglašeni su za dobra od opšteg interesa i uživaju posebnu zaštitu. Propisano je da se na lučkom području mogu obavljati samo lučke delatnosti. Zakon jasno propisuje da Vlada, na predlog Agencije za upravljanje lukama, utvrđuje lučko područje za svaku luku.

– Davanjem na besplatno korišćenje lučkog skladišnog prostora, “Luka Beograd” pokušala je mimo zakonom propisane procedure da određuje da li nešto pripada budućem lučkom području. Umesto da unapređuje razvoj lučke delatnosti, što je po zakonu dužna da čini, u slučaju izdavanja skladišnog prostora “Srbijateks” direktno menja delatnost koju obavlja – objašnjavaju u Ministarstvu za infrastrukturu.

U “Luci Beograd”, međutim, tvrde da je nedopustivo bilo kakvo pozivanje na odredbe zakona čija primena u praksi još nije moguća, a sve sa ciljem “popunjavanja vremenskog vakuuma”.

– Agencija za upravljanje lukama još nije osnovana i jasno je da lučko područje nije određeno – kaže Tijana Munišić, direktor sektora za komunikacije “Luke Beograd”. – Odredbe zakona koje se odnose na luke mogu se primenjivati tek kada se formira Agencija, a do tada svako pozivanje na primenu ovih odredaba je bespredmetno i nesuvislo.

Sagovornica se poziva na zakon o privrednim društvima, po kome i “Luka” pored osnovne može da obavlja i druge delatnosti, kao što je davanje skladišnog prostora u zakup.

– Kako je, s jedne strane, Zakonom o privrednim društvima dozvoljeno privrednom društvu obavljanje svih dozvoljenih delatnosti, a kako se, s druge strane, još nisu stekli uslovi za primenu odredaba o lukama iz Zakona o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama kao leks specijalisa u ovoj oblasti, jasno je da “Luka Beograd” može da obavlja sve delatnosti na području na kojem se nalazi a za koje još nisu utvrđene granice budućeg lučkog područja – zaključuje Munišić.

Izvor: www.novosti.rs

Pismo udruženja ”Fraktal 3” ministru Mrkonjiću


Posle odluke Ministarstva da se prostor u nekadašnjoj zgradi “Srbijateksa” vrati lučkoj nameni, a koji je “Luka Beograd” jednim delom ustupila umetnicima za ateljee i galerije, otvorenim pismom ministru Milutinu Mrkonjiću obratilo se udruženje “Fraktal 3”

Fraktal 3

POSLE odluke Ministarstva za infrastrukturu da se prostor u nekadašnjoj zgradi “Srbijateksa” vrati lučkoj nameni, a koji je “Luka Beograd” jednim delom ustupila umetnicima za ateljee i galerije, otvorenim pismom ministru Milutinu Mrkonjiću obratilo se udruženje “Fraktal 3”. Ovo umetničko udruženje, koje okuplja oko hiljadu stvaralaca, nedavno je otvorilo galeriju u “Luci”, kao deo projekta “Soho u Beogradu”.

– Umetnost je, čini nam se, postala omiljena pretpostavka za potkusurivanje i gde treba i gde ne treba, i gde mora i gde ne mora – navode u pismu. – Radovali smo se projetku “Soho u Beogradu” i odluci “Luke Beograd” da ga pokrene. Znamo da zgrada “Srbijakteksa” nikad nije bila u funkciji lučkog pretovarno-magacinskog prostora, pa samim tim ni mi ne možemo biti lučki radnici. Ali, to neki ne znaju.

Fraktalci” podsećaju da su nam umetnici krčili put u svet, potirali naše greške i poraze, naše gluposti i nepromišljenosti.

– Izvesno je da to čine i danas. Da nam nije umetnosti – i sportiste pod umetnike svrstavamo – mnogo teže bi nam bilo objasniti ko smo i odakle smo. Svet milosti nema – da naši umetnici nemaju kvalitet niko ih ne bi priznao i niko Srbiju ne bi prepoznao.

Ono što je udruženje “Fraktal 3” učinilo, pišu oni, za podsticaj je svim stvaraocima koji su nadu zagubili u bedi koja nas okružuje.

– Uspeli smo da za samo četiri meseca postojanja osmislimo manifestaciju “Noć otvorenih ateljea”. U Beogradu, Novom Sadu i celoj Vojvodini više od 130.000 ljubitelja umetnosti družilo se sa slikarima, vajarima, keramičarima, fotografima, dizajnerima, kreatorima, multimedijalnim umetnicima… Može li se doslutiti ta lepota?!

Za samo sedam dana i noći rada, podsećaju oni, potpuno ruiniranu prostoriju u zgradi “Srabijateksa” adaptirali su u galeriju “Fraktal”.

– Nijedno ministarstvo i nijedna institucija kulture nisu nam ni sa jednim jedinim dinarom pomogli. Ne mari, ponosni smo na sve što smo uradili, ponosni smo i na ono što smo zacrtali da uradimo. Nemojte nas u tome sprečavati. Nemojte u nama ubijati i ono malo vere i nade što nam preostade od vaših prethodnika. Nama je postojanje i opstanak manifestacije “Noć otvorenih ateljea” i otvaranje galerije “Fraktal” već dovoljna svečanost, zaključuje se u pismu Mrkonjiću.

ATAK NA KULTURU

U pismu se ističe da je najevidentniji znak svekolikog poraza atak na kulturu i umetnost i na one koji za njih žive.

– Mali narodi i male države imaju manje nade i manje sreće od velikih, ali neretko i više hrabrosti, više duše i više morala. Malo smo prisutni u svetu sveopštih vrednosti, a da li je nesmotrenost opravdanje da se i to malo potre.

Izvor: www.novosti.rs

Raši Todosijeviću nagrada Bijenala u Veneciji


Paviljon Srbije na 54. Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji, sa postavkom ”Svetlost i tama simbola” Raše Todosijevića, dobio je danas Unikredit Venecijansku nagradu.

Raša Todosijević

Paviljon Srbije na 54. Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji, sa postavkom ”Svetlost i tama simbola” Raše Todosijevića, dobio je danas Unikredit Venecijansku nagradu.

Nagrada se dodeljuje za podršku i posvećenost kulturi i budućnosti savremene umetnosti, a Teodosijeviću je dodeljena jednoglasno. Njemu će pripasti ček od 150.000 evra, a nagrađeno delo će biti sastavni deo Unikreditove kolekcije i predato Muzeju savremene umetnosti Vojvodine.

Predstavnik Srbije na 54. Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji, Todosijevićev projekat “Svetlost i tama simbola”, izabrao je u januaru stručni savet koji je formiralo Ministarstvo kulture. Savet je za realizatora projekta odredio Muzej savremene umetnosti Vojvodine, a Živka Grozdanića za komesara nastupa Srbije.

Bijenale umetnosti u Veneciji, ustanovljeno 1895. godine, održava se svake neparne godine, dok su parne godine posvećene Bijenalu arhitekture.

Na 54. Bijenalu umetnosti u Veneciji, koji se zvanično otvara u sutra i trajaće do 27. novembra, učestvuje rekordnih 88 zemalja, od kojih su mnoge kao i Srbija već otvorili nacionalne paviljone.

Projekat srpskog predstavnika na ovogodišnjem Bijenalu u Veneciji, kao i ostale nacionalne izložbe, prati temu centralne izložbe 54. Bijenala ILLUMInazioni – ILLUMInations, svetlost.

Todosijevićev projekat čine tri međusobno povezana segmenta izložbe: prvi deo su radovi pod zajedničkim nazivom “Dnevnik”, 120 manjih radova u različitim materijalima i dimenzijama, čiji se sadržaji dopunjuju i menjaju što omogućava komunikaciju sa posetiocima.

Drugi deo izložbe su radovi “Instalacije” iz postojećih umetničkih zbirki a neki su dorađeni ili ponovo izvedeni, poput rada ”Skulptura”, koji se sastoji iz pedesetak čajnika ispunjenih cementom.

Izložena je i serija instalacija pod zajedničkim nazivom “Gott liebt die Serben” najpoznatija serija umetnikovih radova izlagana širom sveta kojima Todosijević vodi raspravu o promenljivosti značenja i interpretacije simbola u zavisnosti od istorijskih prilika i ideoloških matrica.

Predstavljena je i serija “Instalacije klavira ili pianina”, čije su klavijature probodene štapovima za hodanje, a takođe su podređeni ideji koja dovodi u pitanje smisao izraza “klasični materijali”.

Probodeni klaviri nastali su od klasičnih instrumenata i arhajskih štapova koji simbolišu kako starost i nemoć tako i patrijarhalnost, vođu, moć.

Treću grupu radova na izložbi čine fotografije, sažete retrospekcije Todosijevićevih performansa sa početka 70-ih, bilborda iz 90-ih i kraja prve decenije 21. veka.

Izložbu prati obiman katalog u kome su reprodukcije i podaci o mnogim ranijim radovima Todosijevića, biografija i stručni tekstovi.

Izvor: www.novosti.rs

Izložba Bate Mihailovića u Parizu


Kulturni centar u Parizu

U Kulturnom centru Srbije u Parizu, organizovana je prva, posthumna retrospektivna izložba jednog od velikana naše likovne umetnosti 20. veka

SRBI iz Pariza i višedecenijski brojni prijatelji iz celog sveta, oprostili su se u subotu, 28. maja, od nedavno preminulog barda srpskog slikarstva, Milorada-Bate Mihailovića.

U Kulturnom centru Srbije u Parizu, organizovana je prva, posthumna retrospektivna izložba jednog od velikana naše likovne umetnosti 20. veka, slikara koji je ostavio značajan trag na evropskoj i francuskoj umetničkoj sceni. Ovaj događaj dobio je značajnu pažnju javnosti, a izložbu je otvorio ambasador Srbije u Parizu Dušan Bataković.

– Bata Mihailović bio je neobična, specifična stvaralačka ličnost, vulkanske energije, ogromne erudicije, vispren, ciničan, ali u duši mek i dobar, strašno zabrinut za svoje prijatelje, za dobre ljude, za sudbinu svoga naroda – oprostio se Bataković od Bate, u ime prijatelja, ističući da će njegova dela svuda, i u svakoj prilici, činiti čast srpskoj i evropskoj umetnosti.

– On je neumorno slikao, crtao, nije birao materijal na kom će raditi. Pregledajući slike u njegovom ateljeu, našli smo ih mnogo slikanih po materijalu od kog se prave džakovi, uljem naslikane s obe strane, dela izvanrednog kvaliteta. Slikao je i po kartonu. Jednostavno, kad bi mu došla inspiracija, on je onda slikao kao mahnit, gonjen tom unutrašnjom vatrom da iskaže svoje umetničko osećanje – kazao je Bataković o umetniku koji je i u zemlji i u svetu uvažavan kao slikar specifične slikarske originalnosti.

Ova retrospektivna izložba bila je planirana ranije, Bata Mihailović je imao veliku želju da se njegov pariski opus još jednom prikaže u Parizu, a onda da se nekako prebaci do Srbije, i da bude na raspolaganju srpskom narodu. Pregovaralo se, i još se pregovara, o njegovoj zadužbini u Pančevu. To je jednog trenutka, nažalost, zastalo, ali će se, po Batakovićevim rečima, opet pokušati sa realizovanjem te ideje, kako bi legat u rodnom Pančevu pomogao da njegovo grandiozno delo ostane dostupno srpskoj publici.

Izvor: www.novosti.rs